Зора

51*

Бр. XI. и XII.

3 0 Р А

Стр. 399

култ Чо-вјеку, Наполеону подигнутом у ред полу-богова, који оличава национално осјећање. Поезијом осјећамо горчине првих разочарања која су дошла послије полета и повјерења Јулских дана. Ми у њој налазимо одјек борба које је републиканска странка водила ријечју и оружјем, слику свега што је она волила и мрзила, дивила се и проклињала. Исто тако, она нас подсјећа на неповјерење и одвратност консервативаца према политици напретка или револуције. Ми у њој видимо ону карактеристичну неодлучност душа у беспрестаним промјенама, моралну и интелектуалну нелагодност, одвратност деликатних душа пред индустриализмом и меркантилизмом који су наступили. Поезијом присуствујемо изблиза еволуцији политичких и социјалних идеја цијелога прошлога вијека, њоме видимо како стара идеја милосрђа постаје модерна идеја социјалне правде, како плашљиве тежње и једва изражени смјерови преображују се у солидне системе. У очи 1848, поезија пламти од гњева противу финансијских спекулација и кварежи која нагриза цијело тијело социјално; она очајно криче пред пољима која је глад опустошила и пред биједом која десеткује радно становништво по варошима; она изражава сву ватрену борбу за добијање грађанских права и њоме ми осјећамо оне тајанствене ударе и трзања који јављају велике политичке и социјалне потресе. Схватање да умјетност треба да буде цивилизаторска, корисна, борбена, тенденциозна, да треба да буде одјек идеја и нада свога доба, да њен циљ, чак њен разлог опстанка јесте да допринесе триумфу правде и истине, то схватање припада XVIII вијеку, његовој рационалистичкој и ослободилачкој филозофији. Она би примијењена у Револуцији и надахну слике Давидове, дрхтаве акценте Марсељанке и Пјеслге Понаске , као и осредње драме јакобинске из 1794. Гвоздена рукавица Наполеона била је спријечила слободну ријеч, али сен-симонизам прихвати ту идеју

демократске и моралишуће умјетности, и поезија Беранжеа и Казимира Делавиња предсказивала је бојну поезију Јулске монархије. Стихови постадоше једна врста оружја; у општој борби, сликови и каденције изразише све гњевове, све наде страначке. Све странке имадоше своје витезе слика. Али, што се има нарочито примјетити, то је да и количином и каквоћом, демократска поезија куд и камо више стоји. Што се више приближује 1848, браниоци реда постају све рјеђи. Влада и њени пријатељи су радили; опозиција, поборници нових учења, имали су потребу да шире своје идеје, да силно оглашују све што су мрзили и све чему су се надали. Узроци овога зближења наступајуће демократије и поезије веома су занимљиви и јако сложени. Прије свега то је душевно стање циЈелог романтичног покољења. Сви ти духови били су рођени у једној од оних прелазних периода које су вазда тако болне. Они су били видјели страховите буре које су чистиле стари свијет и ваздух прошлости бучним ударима грома. Негдашње идеје, стара вјеровања бјеху пале у прашину, и мало је ствари било остало на ногама. Али многе велике наде рођене у XVIII вијеку нијесу се биле оствариле, разуздане амбиције биле су укроћене, и, послије 1815, осјећање атоније, морална и интелектуална нелагодност јела је душе тих младих људи. Они су имали одерану душу , како је говорио Мирабо; сваки од њих могао је рећи са Ламенеом: „Моја је душа рођена са једном раном". Најзад, они нијесујасно видјели у животу. Са Виктором Игом, они су патили од тога сулграчнога стања душа, са Алфредом де Вињиом пјевали су: Дан.се није родио. — Ми смо још у првом бијелом зраку који претходи зори И оцртава земљу на ивидама хоризонта. И у тој анемији духова, у том ослабљењу воља, они су осјећали тежак терет