Зора

Стр. 404

3 0 Р А

Бр. XI. и XII.

Огромна већина непосредно копира Војислава и подсјећа на људе, којима се потопиле лађе, да не кажем, памет у води и водености дилетантизма, у префињености празнине, у паунској гиздавости, која свијетлим бојама одијела свог (често и туђег) сакрива крештавост гласа, груди и срца свога. Или има ли у приповијетци нашој, којој значај све већма расте, има ли у њој оног нечег, што вас шчепа за најосјетљивији живац људске душе ваше; оног што вас скруши и што вас одушеви ? Напротив, свугдје она клета средина између озбиљног и смијешног, узвишеног и комичног, у којој буја и расте све што је средње, у којој сатира има најбоље таленте, најврлије књижевне представнике. Како живот тако и књижевност наша не одише младошћу и бујношћу младог народа. Него је и у њој пуно скептицизма, пуно клонулости, пуно оног цинизма равнодушности, оног уживања у тражењу зла, оног духовног чеда Старчеве туге, бјегања од садашњости у царство бајке, у прошлост, у митологију, у туђину. Није случај што нас данас и опет преплављује пријеводна, већином не по избор, књижевност. Како је овој колијевка на страни, тако је и узроку ове и свих набројаних појава легло у туђини. Јер индивидуализација није органска потреба нашег спонтаног развитка; онаје напречац убризгана у живот наш и из сукоба тога отровног, разорљивог нападача и старинске светиње наше поникле су све оне појаве. Јер сукоб тај индивидуализма с колективизмом, личности с традицијом, управо је главна одлика развитка и наше књижевности и васколиког нашег живота. Завршетак сукоба тогјеу синтези та два противника. Али је дошла духовна недораслост задаћама и смјеровима, да тој синтези спријечи долазак. Није наша кривица у том што нисмо задржали и спријечили индивидуализацију, диФеренцирање нашег живота — то нијесмо могли, јер би значило војевати против историје. Кривица нам је

у том, што смо спријечили, нијесмо дали да та индивидуализација створи велике индивидуе. И Гете је непосредно изникао из Вертера и Шекспир је први и без поговора највећи еванђелиста и апостол индивидуализма — али дух народа њихова у њима је нашао свој најпотпунији израз. Њихов дух замијенио је тако рећи колективни дух њихова народа. А ми смо у Шегошу имали здраву, лијепу клицу оне велике синтезе и нијесмо дали да та клица оплоди књижевност и из ње живот наш. Него данас, кад нам је индивидуализам прешао у крв и близу је да нам уђе и у свијест — и Његошев значај све нам већма расте. Што је досад био у засјенку, а с њим и смисао синтезе, коју он зачиње — узрок је, можда, што је индивидуализам у нас већ у првом почетку пошао трагом ка декаденци. На том путу обдржавала га је она, рекли бисмо, омладинска црта наше књижевности и нашег васколиког живота. Шта под том цртом разумијевамо одмах ћемо рећи. Та црта јесте оно добро познато наше омладинско, младићско самопоуздање, које је управо само сакривало немоћ нашу. Јачина, моћ не лежи у пријетњама него у савлађињању противника, надјачању отпора. Ми противника нијесмо савладали, отпор нијесмо скрхали — јер нијесмо имали снаге, а правили смо се као да нас ни брига није ни од кога. Шта смо хтјели? То није битно питање. Битније је: Како смо хтјели? А на ово питање сви наши одговори су врло сиромашни. Најузвишенији смјерови, највише „шта?" без „како?" јестемјехурић сапунице, сјајних боја али празне, шупље, нетрајашне. Таке смјерове човјек лако забаци негдје, у једном ћошку СЕОга мозга, па ради што му је воља. За његов рад они су мртво слово. По каткад, у нарочитим приликама покуљаће из буџака оног у облику крупних ријечи, али ће још брже усахнути у пјесковитости рођенога живота. Мјесто путевође раду на добру, на