Зора
52
Вр. XI. и XII.
3 0 Р А
Стр. 405
просвЈетном и економском одуживању свога личног дуга друштву, цјелини — онаки смјерови стварају љубав према појмовима, апстракцијама. И кад из апстракција нестане језгре, остане гола, празна шупља кора, граматички јој облик, ријеч. Или, рецимо, неко хоће да скочи на Стеванов торањ. Покуша и не може. Он разочаран мисли: то је судбина људска. Највеће идеје пропадају у овом ситничарском свијету. Да! Има питања, која стоје од како је свијета и вијека, неријешена па их човјек ипак још и данас покушава ријешити и није се опаметио узалудном муком својих претеча. — Добро. Али тражећи одговора на та питања човјек је открио толике небројене тајне, скинуо многу и многу завјесу и с природина и свог живота и бића — па ако и не може скочити на црквени торањ он се домислио како да — узлети на њ, ако не ће да се попне на њ по љествицама. И ту и опет оно „како?" Младост не мори срце своје много с тим „како". За њу је свака жеља већ по себи жива реалност. То идентификовање својих жеља са живом реалношћу једна је од најопштијих црта нашег развитка; то је она омладинска црта •— а та црта одвела је индивидуализам наш од пута оној синтези на пут субјективности, одијељене, апстраховане од 5кивота. Да илуструјемо то. Нејасно, неодређено —■ али одлучно и поуздано, с хуком и буком побједничког ратног похода, ушла је с Бранком та младићка црта индивидуализма, којој је младост по природи својој апостол, у нашу књижевност — заклонивши ону перспективу у вјечност, помрачивши Његошев ГорсТм Вијвнац. Прије Бранка имамо Доситеја, који говори о етичком васпитању, послије Бранка нико не задаје себи више таких и сличних задаћа, ма да су нам народне пјесме пружиле неисцрпну грађу. Шта је према обиљу том Бранко са својим дјетињастим гримасама, са симболизмом стихова;
Игра коло диже прах, Наоколо свуда страх! с тим колико недубоким толико неприличним, неистинитим патриотизмом наших филистара, којима се сва филосоФија историје састоји у том како насјенеслога упропастила; с оном заљубљеношћу без љубави, коју Бранко меће на мјесто шекспирских и гетеовских љубавних мотива наше народне поезије! Чим је та и така личност освојила, преотела мах одмах су сви њени доживљаји, све њене ма како ситне радости, све њене ма како млаке страсти, све њене ма како тричаве, али акутне мржње добиле превагу над идеалношћу објективног свијета. Ту је кључ за разумјевање Змаја и Јакшића и читаве поворке њихових пошљедника до најновијих изданака им у Војиславу и његовој школи. На Змају сеи сувише истицали његови Ђулићи, на Јакшићу жарко одушевљење, плаховит темпарамент, бујност Фантазије — а је ли се и са приближним ентузијазмом уздизало Његошево понирање у душу народну; је ли се и с мрвицом сличне врједноће хвалио Лазин Максим Црнојевић! Напротив, Ј1аза је са свим потиснут, а Његош је отишао у ону дистанцију, на којој се хвали све што је неприкосновено, све што је тајанствено, што се слави и велича баш зато што се не може домашити, што је у проФаном значењу — застарјело. Али зато се индивидуалност Змајева и Јакшићева савјесно чува и од нападача ■— и од зуба времена, * јер у њима нико не тражи и не може наћи есенцију нашег живота. Ни један од њих нема оно што пјесника чини националним у оном ширем значењу: да пјеснику није главно оно што је у појму човјек српскога (н. пр. у Ђулићима оно често истицање патриотизма), него оно што је у појму Србин чогзјечанскога. Појава Вукова и значај њене идеје водиље угнала се у најуже границе. Побједа душе народне — била је уједно и пораз њен; она није раширила духове према себи него се сузила према духовима. Народна поезија