Зора

Стр. 408

3 0 Р А

Бр. XI. и XII.

шакама и прстима модернога, културноекономског освајања. А у том је процијеп, ту је раскрсница: хоћемо ли се трудити да оснажимо и ми те шаке и прсте, или ћемо и одсад бости главом, по којој ће нам историјска немилост јачих задавати небројене убоде и ударце, док нас не обнезнани! И опет, није наша кривица у том што не задржавамо да таласи западнога живота не преплаве наш, српски живот. Није нам то кривица као што није кривица потока или ријеке, што не може море да сабије у своје корито. Али нека ријека остане ријека, и поток поток — стријемећи мору. Онај народ има права на егзистенцију, који својом индивидуалношћу стријеми свеопштем људском узору, и док је човјечанство још далеко од узора тог, чува се од свега што би га могло још већма одвратити од узора, нарочито ће пред навалом разорљивих струја сабрати сву своју моралну снагу да се одржи у часу кризе. А ту је наша кривица, што смо дочекали небројене кризе, економске, политичке, вјерско-моралне, књижевне — немајући ни у једној од тих криза јасне свијести ни о значају им, ни о својој снази. Шта је наша снага и гдје је она? Само име Србин ваљда не ће бити тако снажно да нас сачува од пропасти. Језик? Језик је наш диван и снажан — али језик је и сам — слуга, слуга мисли, слуга душевнога свијета, појединца и народа, слуга културнога господара. Песница? Да има и снажнијих песница од наше — не треба доказивати, али ваља имати на уму да и песница добија хране и снаге од неке централне силе, која све одржава. Један католички поп рекао је негдје: осим математике, све се друго може учити с католичког гледишта. Да ли је католичанство и данас јако као некад, кад је одиста све гране живота људског запајало — не ћемо истраживати; али би се данас могло рећи: да се све може посматрати с нацијоналног гледишта. Нацијонализам је, изгледа, постао нека централна аила чо-

вјечјег живота. Средњевјековне сталешке преграде падају, а на мјесто њих дижу се културне преграде природних јединица. И у том повратку ка природним, изворним границама — не смије се изгубити из вида центрум, жижа, да се не одлети изван граница. Рука је рука, глава је глава — ако ћете да их опишете можете, често и морате их одсјећи од тијела, извадити из цјелине. Али физијолошку функцију њихову не разумјесте без централне, импулсивне силе, којој они као удови органске цјелине служе. И за то што у нас ни политика, ни књижевност, ни еконо.мија не добијају хране од нацијоналне културе, што уопће немају никаквог центрума — превлађује у тим основама народног живота у најбољем случају дескриптивни елеменат, у најгорем случају апатија и мајмунисање. Агилности нигдје. Књижевност не обавља своју функцију, не вршећи никакву мисију. Политика се равна према вјетру. Економија није стекла ни довољно оних, који су свијесни њене улоге и значаја. Можда ће се рећи: па тако је и на Западу! И кад бих мислио да је на Западу доиста тако, истакао бих питање, које изазива увијек негативан одговор: ако је тамо тако, мора ли зато и код нас бити тако ? Али на жалост оних који сличним упутствима хоће да нас утјеше у очевидној несрећи нашој, на Западу није тако, јер је тамо и друкчије, боље. Што и на Западу није све узорно, што и тамо има доста таме, то је отуд, што експанзивна снага модерне културе није у равнотежи с њеном интензивношћу, с њеном унутрашњом силом која привлачи. Та експанзивна сила и на нас је јуришала. Шта може слабији кад га јачи нападне? Не може се натицати с њим у џилитању, него ће у највећој невољи прикупити сву умну, тјелесну снагу, сав могући интензитет свој, оградиће се таким панциром, укопаће се тако рећи у земљу своју толико, да га ништа помаћи, ништа га повриједити не може. То је оно: у од-