Зора

Бр. XI. и ХП.

3 0 Р А

Стр. 409

судном часу сјетити се силе своје, сјетити се оружја, којим се може од крвника одбранити ! Краљевић Марко се рве с Мусом Кесеџијом. Крвава га је пјена обузела, али не може оборити бољега од себе. Већ му је Муса посрамио јунаштво. И у том најкритичнијем моменту кличе бијела из планине вила Марку: А гдје су ти ножи од појаса? Што си заборавио оружје своје? — И нас је данас крвава пјена обузела у неједнакој борби са Западом, већ нас самртни ропац дави. Дошао је час да и нас подсјети бијела вила на оружје, које смо заборавили у борби својој, на оно оружје које нам је она сама даровала нашу народну поезију. Да су се наши романтичари угледали на Лазу Костића и Његоша и мјесто што су нам морили живце Фантастичним сликама из времена српског робовања, да су нам подигли вјеру у себе, у своју етичку моћ —■ наша би књижевност данас била ведро огледало ведрога живота, а не мутна слика наших неутјешних прилика. Па бар да сад видимо шта се могло учинити — можда ће се моћи учинити. Нијесу наши класични јунаци само разгонили Турке на буљуке, ни дијелили мегдане. Истаћи ћу само неке теме, које су и данас акутне и могле би бити класичне, да се достојно обраде. Пренесите Марка Краљевића с оним категоричким: ни по бабу ни по стричевима! у модерни живот и ено вам у новијој литератури пуно сличних трагичних мотива. Уједно цоказ да и тај наш најепскији јунак може бити трагичан. Наход Момир искићен натуралистичким атрибутима брат је јунаку Хауптманових: Етзапге Мепзскеп! Бан Милутин и Дука Херцеговац кипте проблемима од обичних браколомних драма и романа до Хауптманових Уог Зоппепаи/^ап^ и РггеЛепзЈевИ Какав је лијеп одговор Нори — наша Асанагиница! Да историјске мотиве и не спомињем! Разумије се да је све то само оквир, а слику би још цијелу ваљало насликати — али она се може насликати, свједочи и Његош и Лаза Костић. А ја-

мачно су ти и слични проблеми наших народних пјесама, који су уједно и свеопшти људски проблеми и, као што смо наговијестили, и вјечити проблеми умјетности, достојнији умјетникове љубави и умјетничке обраде него пуко скицирање реалности без икакве дубље садржине. Историја књижевности довољно свједочи, да дјела трајне, умјетничке вриједности нијесуона у којима је савршено вјерно оцртана сушта реалност, него она у којима је оцртана највиша идеално могућа реалност. Књижевност, у којој амбиција представника њених не допире на домак тој слави, осудила се да буде и остане у најбољем случају мање више пријатна и корисна забава, мање више нештетно прекраћивање дугог времена. А така књижевност не одговара културној задаћи својој, она не помаже народу свом да што потпуније одговори својој мисији. Овдје ћу бити тако слободан да репликујем на једну мисао Г. М. Савића, којему дугујем и одајем потпуну част и поштовање! Међу зле књижевне појаве убројио је Г. Савић и оне критичаре, који би, да могу, ућуткали све писце који нијесу кадри достићи Шекспира и т. д. Свакојако је неплодно бити само незадовољан што немамо Шекспира. Али је, мислим, боље бити и незадовољан што немамо Шекспира, него биги задовољан што имамо Милоша Цветића или чак у њему видјети накнаду српској књижевности за Шекспира. Кад се уза то зна колико се наша критика труди да понизи Лазу Костића — онда је то и сувише карактеристично. А ако у нашој књижевности нема већег проблема од Војислављева Рибара; и ако је досадашњој лирици нашој Војислав достојан завршетак: онда је одзвонило и нашој књижевности и нашој народној будућности. Истиче се на Војиславу његова велика заслуга за мелодичност и акустичност српског стиха. А ја кажем даје Војислављева поезија сиромашна баш својом спољашњошћу, у њој је мало од оногјединственог блага метричког и мелодијског,