Зора

Стр. 410

3 О Р А

Бр. XI. и XII.

којега је још у изобиљу на пр.' у Лазе Костића. Какво је то хваљено уљепшавање језика и стиха у Војислава и његове школе, показали су неки угледнији критичари оцјењујући ту задње производе наших лиричара. А да се нађе неко, да по примјеру Св. Вуловића, направи рјечник наше најновије лирике — видјело би се да је тај рјечник — по моме мишљењу тањи од Бранкова. А с колико се самопоуздања потцјењује лирика Лазе Костића! Ја могу да волим његову лирику, његову љубав која филозофише, и оне његове, да рекнем по аналогији, б&шштд-е (тренутна расположења) маште, мисли. То је нарочити жанр лирске поезије, који има довољно својих представника. Тај жанр у Лазе има значаја и критичарево је да с тим жанром рачуна без обзира на то да ли му се он допада или не. Али кад нам Војислав и његова школа под маском б&шггапд-а срца, осјећаја, пружају мучне и тегобне продукте маште и умовања. Колико је умовања на пр, у Војислављевим најсубјективнијим пејзажима, показао сам у својој студији о том, а то још боље показују неки новији продукти наших лиричара из његове школе, и кад се ти продукти необично истичу као нешто ново и узорно — онда је то пајбољи знак колико смо се дегенерисали. Лазин бЉгшшпд: Збоголг дико, писаћу ти! ил Сие што ми је рекла јединствен је у свом роду; та игра маште, игра мисли и игра ријечи јесте и језгровига и природна и искрена. Војислављев б^штип^ У ноћи и неискрен је и неприродан. Лази је и срце у мозгу, за то он утиче на вас нродирући кроз мисли до осјећаја. И опет вам кажем : Љубите — народну поезију! Беч.

Неколоко рајеча о свеопћедо свјетскодо језаку дл^а да се удаљеност између народа и ^'^земаља употребом паре умањила а употребом електрицитета укинула, ипак постоји још једна велика сметња саобраћају становника наше земље. Сви народи не говоре једним језиком, па се не могу ни разумјети. Која нам корист, ако можемо за врло кратко вријеме доћи у најудаљеније крајеве, кад не знамо језика народа који у тим крајевима станује? Ова се сметња умањује обично тиме, што један народ учи језик другог народа. Тиме се сметња само умањује, а не укида сасвим, јер све језике познавати није могуће. Обично се човјек задовољи научивши два или три страна језика, који му се чине да су најпотребнији. А колико труда стоји, док човјек и два страна језика научи! Па је ипак пошљедица свега тога труда то, да се дотични човјек не ће моћи споразумјети с огромним дијелом људства. —- С тога се међу људима јавила мисао о језику свеопћем, о језику којему би сви људи вјешти били и којим б» народи опћили. Још Лајбниц мислио је и писао о средству, којим би се сви народи могли споразумијевати. У прошломе стољећу мислило се да ће т. зв. Волапик бити тај опћи језик. С почетка се показивало велико интересовање за њ, но касније се све то више смањивао број његових присталица, док се данас на њ скоро заборавило. Узрок је томе то, што се Волапик није наслањао на данашње живе језике. Покрај све граматичне лакоће било га је тешко научити, јер су основни облици ријечи били нови и непознати. Да такав опћи језик добије практичну вриједност, мора бити раширен по читавој земљи. А то ће се моћи постићи само онда, ако тај језик буде необично лак. У