Зора

Вр. XI. и XII.

3 0 Р А

Стр. 411

Волапика је додуше промјена ријечи врло једноставна и лака, али је његова лексикална страна тешка. Два су начина да се дође до таког језика: или узети један језик који постоји па га дотјерати, или створити нов идијом. Први случај не ће моћи довести до жељене сврхе. Јер да се један живи језик подигне на част опћег језика, суревњивост народа не ће допустити. Ниједан народ не би хтио доћи у тако зависан положај према ономе народу, којег би се језик узео као свеопћи. Осим тога ниједан живи језик није тако једноставан ни савршен, да би се могао лако научити и у свакој прилици згодно употребљавати. — Један пак од мртвих језика прогласити таквим помоћним језиком не би било практично, јер би и у овом случају биле исте потешкоће као код живих језика изузевши суревњивост народа. Ма колико се умањиле граматичне тешкоће којег старог језика а он се обогатио новим ријечима, ипак не ће моћи послужити жељеној сврси, јер и овакав језик не ће бити лако научити. Преостаје дакле једино створити вјештачки језик. Прошле године држао се у Паризу приликом изложбе конгрес, на коме се расправљало о свеопћем језику. Ту се између осталог установио начин, како треба поступати при стварању тога свјетскога језика. Понајприје се ријешило, да таЈ нови језик као саобраћајно средство између народа треба да има исту сврху коју има један живи језик као саобраћајно средство припадника једног племена и народа. Тај језик не смије бити језик једне класе људи, рецимо учењака или књижевника у најширем смислу. Он треба да је језик свих сталежа, да с једне стране послужи трговцу при његовој трговачкој кореспонденцији, с друге стране да буде средство којим би се по читавој земљи саопћавала знанствена открића и успјеси. Језик би тај дакле служио и науци и практичном животу. Да тај језик узмогне бити заиста све-

опћи, треба да је лак, и то тако лак, да га може без велике муке научити сваки човјек који је свршио основну школу. С тога треба да остане колико је могуће у вези са живим језицима. Сами знамо да и сада покрај толике множине језика постоји извјесна количина ријечи, које су свима језицима заједничке. Нарочито су то научни изрази, узети из старог грчког и латинског језика. Природно је да ће се такве ријечи, јер се и онако употребљавају у свима језицима, узети и у овај језик. Затим имамо доста ријечи, које се употребљавају у свагдањем животу, а карактера су интернационалног. Да спомеменем само неколико: бифе, бронца, валцер, вагон, вино, галерија, група, дијаманат, епоха, карактер, лимонада, ликер, локомотива, парк, план, портрет, пошта, религија, ружа (гова), сезона, секретар, сигнал, таленат, театар, телеграф, тоалета и т. д. И оваке би се ријечи узеле у тај свјетски језик. Метода даљег сгварања језичног блага требадаје еклектична. Ријечи ће се узимати из разних језика, како згодније буде. Но поступање при томе не смије бити самовољно и без принципа. У главном се даду правила на ово свести. Ако је коријен ријечи у многим језицима исти, а ријеч је у разним језицима учинила и разне промјене, онда ће се узети средњи и једноставнији облик те ријечи. Надаље имају предност оне ријечи, које се употребљавају у најраширенијим језицима. Узмимо да се једна ријеч налази у енглеском, њемачком и француском језику, а у славенским не, узела би се ријеч из она три језика, јер се она и сад више говори него славенска. Коначно употребљавају ли се за један предмет у свима језицима различите ријечи, узеће се ријеч из знатнијег језика, а то тим прије, ако је што краћа и што згоднија. На овај ће начин већини људи бити познат знатан број ријечи овога језика прије него ли га и узуче. А да само учење буде што лакше, установило се да буде што ма-