Зора

Стр. 412

3 0 Р А

Бр. XI. и ХП.

ње основних облика ријечи. Већина ријечи овога језика састојаће из сложених и изведених; а то слагање и извођење ријечи треба да буде једноставно и лако и по истом обрасцу код свих ријечи удешено. Једна од врло великих сметња при учењу неких данашњих језика јест њихов замршени правопис. Овај дакле треба да је у новом језику сасвим прост. Сваком гласу треба да одговараједно слово. Према томе би правопис био строго Фонетичан. У азбуку тога језика не би се узимала слова за гласове који се тешко изговарају, јер би се и гласови такви морали избацити. Такво је енглеско „Ш", славенско „р" и „л" кад су вокали, француско „и" и др. Исто тако не би било дугих и кратких слогова; квантитет њихов био би на сваком мјесту у свима ријечима исти. Оно што нам при учењу страних језика задаје велике муке — распознавање родова — не би се смјело увести у овај језик. Надаље не би било ни деклинације ни коњугације; једино би се увели знаци за множину, односно за времена и начине. Неправилности и изузегака не би смјело бити. Таква би се граматика дала за неколико сати научити. — То су у главном правила, којих ће се требати држати при стварању тога језика. Колико је год тешко створити овакав језик, још је теже свладати предрасуде свијета о немогућности оваког потхвата. Јер сваки чувши за ове покушаје мотри на њих с извјесном скепсом. Али сваки такав сумњало нека помисли, да ми и данас крај све наиЈе расцјепканости имадемо више интернационалних установа, које благотворно служе сврси својој и користе човјечанству. Сјетимо се само цифара и алгебарских знакова. хемијских формула и нота, телеграфских и морнарских знакова. О користи оваког језика мислим да је увјерен свак ко зна да има свијета и изван мјеста у коме живи, и осјећа потребу да и с тим свијетом у саобраћај дође. Осим тога не ће народни језици

осјетити никакве штете од тога језика. Народни језици развијаће се и даље, народна књига његовати као и до сада; нови ће језик ондје отпочети, гдје је народном језику граница ударена. А сваки данашњи језик ту границу има, неки ближе неки даље. Мостар ЈИ. Ћукобић. Рајеч дваје о ршђидо писцидоа — р. У[. Сгментковски т тесто пута могу се чути тужбе, како се -*■ у постојећим периодичним издањима не налази мјеста за саставе писаца почетника т. ј. како су уредници немарни према радовима, које нијесу потписали више или мање познати писци. Чиме се објашњавају те тужбе?... А пријекор, добачен уредницима, одвише је озбиљан. У много прилика може уредник један рад пустити у свијет, а други одбацити. А ако уредници примају само радове познатих књижевника, то они, несумњиво, сметају напретку домаће књижевности. Било би врло паметно, кад би се уредници руководили тим правилом, које је установљено при конкурсима, када судије не знаду ко је управо написао предани рад и кад дознаду за име писца тек након тога, пошто су исказали свој суд о томе раду. То би гарантирало за потпуну непристрасност од стране уредника. На жалост, ми можемо да кажемо, према личноме искуству, да баш сами почетници - писци врло мало цијене очување такога правила. Многи од њих долазе уреднику, како би га лично увјерили о ваљаности свога рада, а други траже посредништво бољих књижевника или других добрих пријатеља уредникових. Чиме се то објашњава? Сигурно, осјећајем неповјерења према уреднику или опште распрострањеним мишљењем, да се у нас ништа без протекције урадити не