Зора

Бр. XI. и'ХП.

3 О Р А

Стр. 413

може. Јесу ли заслужили уредници то неповјерење? Може бити да и јесу. Нису ни сви уредници људи непогрјешни. Има међу њима људи врло савјесних, који потпуно схватају своју одговорност пред литературом, пажљиво поступајући према свакоме раду, који у њихово уредништво дође. А има опет људи, који нијесу толико савјесни и, прије свега, који су оптерећени послом те, по томе, или летимично прегледају рукописе или их никако и не прегледају, ако их није потписао више или мање познат писац. На то их, кад и када, нагоне и распрострањени међу свијетом гласови, да многи преписују радове старих, мало познатих или сасвим заборављених књижевника, и издају их за своје. И макар како уредник био начитан, он не може запамтити све, што је написано, да кажемо, за пошљедњих 75 година, а кад се проносе оваки гласови, уредник је принуђен да буде пажљив према радовима свих непознатих писаца, па макар њихови радови нешто и вриједили. Какву штету то наноси млађим писцима, а тиме и домаћој књижевности, каже се само собом. Све је то одвише појмљиво. Није вриједно подробно говорити ни о томе, колико штете самој ствари и они писци, који прибјегавају протекцији. Колико они бескорисно отимају времена књижевницима или уредницима! На први поглед уредник види, колико је један рад рђав, но ипак мора ступити у преписку, мотивисати своје мишљење, једном ријечи: траћити савршено без користи вријеме, које би могао употребити на корисније ствари. Протекција ни у коме случају почетникз^ не ће помоћи. Она не може направити рђаво дјело добрим; нити ће натјерати колико било савјеснога уредника да рђаву ствар штампа. А, међутим, сваки искусни уредник знаде, како радо млади писци прибјегавају протекцији и како много времена они тиме отимају људима, који су и без тога заваљени послом. Није истинито мишљење, да уредници

цијене само радове више или мање познатих књижевника. Кад би то мишљење било истинито, то се ми не би сретали са често понављеном појавом, да савршено непознати писци брзо себи прокрче пут у литератури или, у крајњем случају, лако штампају своје ствари у разним новинама и журналима. Бивају, шта више, случајеви, да је до јуче непознати књижевник данас на приличноме гласу, а сјутра се његови радови на широко распрострањују у публици. Нијесмо ли већ видјели, како су н.еки писци, у пошљедњем времену, изашли на велик глас? Додзчне, може ми неко примјетити, (ако таких примјера и бива): ко може јамчити, да нијесу многе силе погинуле баш због тога, што су остале неопажене од уредника, критике и публике? Наравно, јамчити се за то не може. Но, с друге стране, несумњиви је факт, да, када те непризнате силе, тим или другим начином црокрче себи пут у штампу, готово се вазда покажу доста рђаве. II. У опће, готово се може посумњати, да прави узрок незадовољства писацапочетника не лежи у уредницима, него у самим писцима. Ни један почетник не може бити толико увјерен, да би држао пробе свога пера сасвим згодне за штампу. Ако он мисли да се у журналима не штампају ствари слабије од његових, то доказује, да он нема критичкога осјећаја. Шта више угледни књижевници били су често средњи критичари туђих ствари; а тим прије се то може казати о почетницима: они се предају самообмани, држећи, да су њихови радови бољи од тих, који су се појавили у штампи. Самообмана се изазива тиме, што им је сопствени рад, управо, ближи, што су се они с њиме сродили, што су они сами, можебити, преживили оне осјећаје, који су у њему. Но то је суд чисто субјективан, особито због тога, што су они сами преживили то, што описују, те ни-