Зора

Стр. 414

3 О Р А

Бр. XI. и XII.

јесу у стању опредијелити, колико то преставља опћи интерес, у колико је то лијепо казано и какав утисак може произвести на читаоца својом формом. Ето једнога од узрока незадовољству почетника-књижевника. Они самопоуздано оцјењују своје радове изнад њихове вриједности. Скромнији почетници позивају се на то, што су своје радове читали другима, можебити и књижевницима, и што су слушали од њих мишљења потпуно повољна. Но и то ништа не доказује. Гдје је гаранција, да су лица, која су читала радове почетника, компетентнија од њега самога? Мало час смо напоменули, да су и угледни књижевници били каткада средњи, чак и рђави критичари. Значи, да те врсте судије не оцјењују увијек право. При том може ли почетник бити увјерен, да ће му људи, којима се он обраћа, казати вазда истину? То су већином другови или знанци. Они знаду, да писац од њих чека похвалу и знајз^ћи то, или хвале оно, што не заслужује хвале, или се изразе већином загонетно, да се њихове ријечи могу двоструко тумачити. Наравно, да писци тумаче у своју корист. Значи, да и незадовољство, изазвано противурјечјем између уредника и пишчевих другова, почива често пута на сличној основи. Ту, можебити, и нема никаквога противурјечја т. ј. ми и ту имамо посла са самообманом. Све је то неоспорно, но има једна околност у томе питању, која не може да не задиви свакога непристраснога човјека. Откуда долази то самопоуздање већине млађих књижевника? По чему они мисле, да им је доста само прихватити за перо, па да створе нешто, што би заслуживало опћу пажњу? Ни у једној професији то самопоуздање не истиче се тако видно. Ма какву специјалност, теоретичну или практичну, да узмемо, свуда људи знаду, да су им потребне припреме, да се треба много потрудити и многоме научити, прије него човјек може дати шта било своје т. ј. самостално.

Шта више сваки занатлија врло добро знаде да му се потребно прије поучити, него ли ће с успјехом да прихвати за свој занат. 0 инжињеру, учитељу, лијечнику ни говорити не треба! Они походе многогодишње школе прије, него се посвете својој професији. О списатељству се мисли, да се с њим може лако и да никаквих припрема не треба: узме човјек хартију и перо и одмах ствара ремек-дјело, или барем ствар, коју сваки уредник може одмах штампати. Откуда та чисто непојмљива предрасуда? Чиме се може то објаснити, да сваки неук може бити књижевником ? Томе има више узрока. Ако ми узмемо умјетности, које су највише сродне списатељству на примјер живопис или музику, ту и најпростија писменост треба знатних припрема. Пробајте нацртати слику или компоновати музикалију, не припремајући се, сваки би се гледалац или слушалац насмијао томе дјелу. За литерарно дјело то се не може рећи. Сви образовани људи, а често и мало образовани, способни су у свези изложити ред мисли, осјећаја. Шта више и гимназисте пишу и, како увјеравају учитељи, често приличне ствари. Неискусан човјек на први поглед не може ни познати, да је то рад недоученога гимназисте. Ето по чеме сваки образовани човјек, ако сам не пише литерарна дјела, мисли, да би могао писати, само кад би хтио. Но тога је мало. Литература свију цивилизованих народа врло је богата. Колико дјела има сваки од њих и то дјела прекрасних, узоритих. Читалац их прима, често запамти и свакоме своме осјећају налази у њима одзива. Некакав почетник дао је великоме Гетеу своја дјела на оцјену. Тај му је одговорио за њих, да нијесу лоша. но одмах је додао: »Не мислите само да сте то створили ви. То је створио за вас н.емачки језик!« Другим ријечима: писац мисли, да је оно што он пише нешто самостално, а у ствари он понавља само оно, што су други створили