Зора

Бр. XI. и XII.

3 О Р А

Стр. 417

да је служба опћој ствари у свакоме виду поштовања достојна. Сваки посао чини част човјеку, — гласи стара истина и сваки опћенити посао т. ј. посао, којим се користи ближњем, тијем више. Ми често видимо, да књижевници, који су за живота били одвише познати, умиру готово заборављени и, напротив, да на спроводу лијечника, учитеља, стичу се са свих страна људи различнога положаја и нарави, да му одаду пошљедњу почаст. Зашто увјеравати себе и друге, да књижевништво даје право на неко особито поштовање? У ствари и угодније је бити добар доктор, учитељ, земљодјелац, него лош књижевник. Зашто без испитане своје снаге, осјећања у себи истинскога нагона књижевничком послу, посвећивати себе искључиво томе? Колико би људи могло бити врло корисни раденици на другим поприштима, а иду међу непотребна пискарала... X. X Тургењев — Д. јЗ- 7р иго Р овичђ -родине 1855. позва Тургењев Дружинина, -*■ Боткина и мене себи у госте, у село Спаскоје, и ми радо пођосмо. Вољели смо пуно Тургењева и једва смо чекали да видимо његово имање, стару и велику господску кућу, диван парк, густе шуме у околини и комшиницу — љепотицу, о којој говораше Тургењев, кад је видимо да ће нам се памет занијети, па да ћемо јој очарани панути пред ноге. Али наша очекивања не остварише се потпуно. Иза пожара остаде само један дио старе куће, мјесто парка угледасмо башту, али врло велику и дивно уређену, а комшиница љепотица учини нам се прије ружна него лијепа. Али разочарање наше не потраја дуго, срдачан дочек, радост и гостољубље Тургењева повратише нам расположење. То неколико дана што проведосмо у Спаском остаће ми у најљепшој успомени.

Мекоћа и одсуство снаге у карактеру Тургењева бјеше уљегла у пословицу међу књижевницима, а о доброти његова срца већ се мање говорило, и ако та доброта биљежи сваки корак у његову животу. Ја никад у животу нијесам срео човјека онако стрпељива и да лако заборавља нанесене му увреде као Тургењева. Само једанпут у животу он је до краја сачувао у своме срцу неповољне осјећаје према човјеку, с којијем је био прије у пријатељству, :— тај човјек бјеше Њекрасов. Какав је повод био овој свађи ни сада не знам, проносили су се гласови тако различити и пристрасни, да се ни на једноме од њих не могу зауставити. Знам само то, да у карактеру Тургењевљеву не бјеше ничега агресивнога, ни труни задиркивања; шта више њега би требало прекорити ради претјеране попустљивости и према људима који не вриједе његова прста-мезимца, који се не могу с њиме ни у чему упоредити. Не вјерујем ни да _су новци били узрок тој свађи, јер бескорисност Тургењева бјеше главна црта његова карактера. Прије свађе са Њекрасовим Тургењев му је продао своје Лопчеве записнике за хиљаду рубаља, па се он сам радује у писму Херцену од 22. јулија 1857. год., што је Њекрасов препродао то издање за двије и по хиљаде, те тако стекао хиљаду и по рубаља. Могао бих овдје навести читав низ догађаја, који показују како је Тургењев био немаран према новчаном питању. Дубоко дирнут сиромаштином некаква свога рођака Тургењев му предложи управу свога имања, па да би га још више умирио и осигурао му будућност, он му потписа, у случају своје смрти, мјеницу од педесет хиљада. Послије двије године овај благодарни рођак потражи те своје хиљаде и тиме метну свога доброчинитеља у трагичан положај. Тургењев не учини ништа више, само га замоли да остави Спаскоје, и предаде имање другоме управитељу. Послије смрти Тургењевљеве ма-