Зора

Стр. 418

3 0 Р А

Бр. XI. и XII.

тере жена његова брата користећи седјеверовим одсуством — дође му у кућу. покупи све сребро и драгоц.јености и однесе. Вративнш се кући Тургењев не нађе ни једне кашике, па је морао све наново набавити. 11з обзира према брату, који — мишљаше он —-• могао је и не знати за ово, Тургењев ни корака не учини да поврати тако незаконито одузето му имање. Па онај догађај са Маљаревским, мужем његове синовице, којој је отац оставио осам стотина хиљада иза своје смрти, наредивши да од тога мора добити Тургењев сто хиљада? Долази Тургењев у Москву код Маљаревскога, који му објављује, да му припада само двадесет хигвада. „Како то?" пита зачуђени Тургењев. — „Па ето тако", одговара му Магваревски, „мени се чини да је за вас много и то.лико!" —- „Молим", одговори Тургењев, „дозволите ми да ја друкчије о томе мислим!" На овоме се ствар и сврши. Па колико ли је он само на своју очигледну штету раздао земље сељацима? Да могу овдје изнијети списак новаца што је Тургењев за свога живота другима раздао изашла би свота виша од оне коју је он сам на се потрошио. Ово не треба приписати његовој распуштености или сујети него једино доброти срца. Говоре, да се он разишао са Њекрасовим и Сукремениколг ради разноликости у идејама. Ево шта је писао Тургењев Херцену 9. јануара 1861. године: „Са Су■временнко.11 и Њекрасовим прекинуо сам сватш сношај, о чему свједоче разне поруге а топ аЛгезве готово у свакој књизи. Поручио сам им, да не мећу моје име међу сараднике, а они га штампаше баш најпошљедње. Шта да се ради?" Ауторска сујета овдје није могла играти никакве улоге, тада је име Тургењева било на првом мјесту, па све жеље да га увриједе тиме што му штампаше име пошљедње, не могоше му ништа нашкодити. У осталом ово се догодило иза свађе. Узрок је њој морао бити много важнији, јер Тургењев са својом мекоћом и попустљивошћу

не би био способан да толике године задржи у себи непријатељске осјећаје. Тургењев, као писац, био је самољубив, сујетан, али ко то није био? Он је имао право на то, али његова слабост није никада долазила до онога болеснога степена као н. пр. коц Гончарова, Достојевскога и т. д. С њиме је човјек могао слободно, без зазора говорити о његовим дјелима, рећи му у очи мане, а да га не наљути, он је у овоме био изузетак међу својом сабраћом. Ријетко се његов производ штампао прије него што га он прочита каквом пријатељу, прије него што се посавјетује; отпочињале би се дебате, примједбе које би он без вријеђања примао; рукопис би се од почетка до краја пречитавао, поправљао и често на ново преписивао. Строг према самоме себи не само да је био благ према другима, него би у њиховим дјелима изналазио врлине које не постоје. Требало је само да му се учини у каквој ново написаној причи зрачак дара, он би свакоме хвалио нови таленат, вуцао би га свакуда са собом, свађао би се за њ, и најпослије, ако би се увјерио у ништавилу своје симпатије, он би то радо признавао и ругао се добродушно самоме себи. У таквим приликама њиме би највише руководио осјећај добра, жеља да подржи почетника, или напошљетку, без обзира на књижевност, просто жеља да помогне, да избави човјека из неприлике. Гдје је год живио — у Паризу или Петрограду — вазда си могао код њега затећи скуп младежи и мушке и женске. Једанпут у Петрограду пролазећи кроз ходник гостионице у којој живљаше затекао сам много таквих посјетилаца, гдје сједе у прозорима и чекају свој ред. Његово стрпљење у таквим приликама било је особито, он је радије себе мало притијеснио, само да друге задовољи, да их не одбије, али не из жеље да буд е популаран, као што се о њему сплеткарило. Сви ти посјетиоци враћали су му већином неблагодарношћу, били су то људи скромна