Зора

Бр. XI. и ХП.

3 О Р А

Стр. 419

"оложаја, зар је то могло подићи популарност Тургењева, која је и онако сваким даном расла благодарећи његову таленту? Од превелике своје доброте и стрпељивости долазио би Тургењев до самопонижавања, на што су се често љутили његови другови. Неко вријеме био је заволио Писемскога. Писемски, поред све своје памети и дара, није се могао похвалити финоћом васпитања; кадгод би био грозно суров, циничан, пљувао би — не по американски, на страну, него руски — куда било да било; извалио би се на туђи диван са прљавим ципелама — једном ријечи, није се требао свађати Тургењеву, човјеку врло васпитану и деликатну. Али његаје занијела оригиналност Писемскога. Кад би се Тургењев за чим заносио, на њега би напало као неко помрачење, осјећаји би му прелазили мјеру. Једанпут је био са Писемским негдје на сијелу. При крају вечере Писемски, који је био љубитељ алкохолних пића, готово ништа није знао за се. Тургењев се заузе, да га до куће допрати. Кад изађоше на улицу, киша је лила као из кабла. Путем Писемски, кога је Тургењев водио испод руке, изгуби калошу; Тургењев је извади из блата и није је пуштао из руке, док не доведе Писемскога до куће и не предаде га слузи заједно са калошом. Са онако великим умом, свестраним образовањем, танким естетичким осјећајем, ширином и слободом мисли, Тургењев је требао да буде у своје вријеме средиште књижевнога круга, око њега би се радо груписале све остале литерарне снаге али на жалост, то се није остварило, није се остварило зато, што Тургењев није имао уздржљивости и енержије, потребне вођи. Он је сам себе тако добродушно називао „овчијом природом". Осим тога он није способан био за практични рад, најбоље нам свједоче његове сопствене неуређене ствари. Па уза најповољније

услове то се није могло остварити, јер је Тургењев изријетка долазио у Русију, он се никагсо не би могао одрећи Париза и породице госпође Вијардо. Потпуно се оправдало предсказање његове матере, која би често њему и брату му рекла: „Жао ми је Вас; ви не ћете бити срећни, ви сте обадва једнољупци, ■ — т. ј. одани цијелога живота само једној женској." Тургењев је имао слаб карактер само у животним стварима. Познато је колико треба снаге, енержије, уздржљивости, да се дуго времена неодступно прати све једна иста задаћа, треба се борити са живчаним и физичким умором, па да се напорно до краја доведе умни и вјештачки труд. Дјела Тургењева већином су дуга, у њима се огледа његов рад и његов необични таленат. Често су Тургењева кривили, .да радо пише епиграме својим пријатељима, да радо избаци на њихов рачун по коју заједљиву шалу, комично упоређење, па су то приписивали дволичности његова карактера. Заиста, Тургењев је био велик мајстор у епиграмима. Ради лијепе ријечи он није штедио свога пријатеља, али то није знак дволичности. Лако је то говорити онима, које није Бог обдарио онггроумљем. А да им је даровао способност да примијете смијешну страну — и главно, способност да то примијећено одмах увију у лијепу живу форму — они би сасвим друкчије пррговорили. Па да ми их је видјети таквим способностима обдарене, који би се њих добровољно одрекао и рекао себи: не исказуј своје примједбе, сакри их у својим грудима, придржи језик ради хришћанске дужности, ради бојазни, да ни на секунду не досадиш ближњему... На такво што био би способан само Исус Христос, оличеност свију врлина. Тургењев, као и сваки знаменитији човјек, имао је много непријатеља и завидника. Вијест о његовој смрти примљена је с тугом по свој Русији, његов сјајан погреб праћен цијелим Петроградом био је најбољи одговор његовим непријатељима