Зора

Стр. 420

3 0 Р А

Бр. XI. и XII.

који су се старали да га понизе у очима менита свога писца него и друга, таЈ руске читалачке публике. Довршићу о никада не ће заборавити, колико је. с њему ријечима Ј. II. Полонскога — рије- њиме изгубио, колико је постао сирочима које потекоше из искренога срца: машнији и слабији без њега". „Ко је у Тургењеву изгубио не само зна- Мостар ђукоса&а Ћуко&иЋ.

о _ о

Оцјене п ороказа

о о

Радоје М. Домановић: Краљевпћ Марко по други ПУТ леђу Србила, Данга, Вођа; Биоград, накладол1 књиЉаре Вел. Валоокика. 1901. Штампарија С. Хоро-вица Биоград. „Салетили ми Срби, па више од пет стотина година кукај: ,.Јао Коеово!" „Косовотужно!" „Куку, Лазо!"" Плачемо тако а кроз плач пријетимо душманима. Душманин се смије. Баш као да му и не пријетимо. Напошљетку се сјетисмо и Марка, и дај зивкај човјека из гроба, да дође и да нас свети... Косово да свети. И то није зивкање онако тек неко зивкање обичаја и форме ради, него салетили као Цигани, док најпошље то зивкање не пређе у безобразлук. Напије се ко у механи па потроши паре, ил изгуби ко на класној лутрији ил, на примјер, падне на државном испиту, а он се ражали за Косовом и онда неким патриотским болом тек јаукне: „Јао Марко, гдје си сад!" И замислите тако пет стотина година тога зивкања па се и Марку као мртву човјеку али као ваљаном Србину дотужило. „— Пусти ме, Боже, да видим шта раде доле они моји слепци; досади ми њихова кукњава и зивкање!" И неким чудним, управо рећи неким необјашњеним, начином створи се Марко на земљи и то онако комплетан каодаје испао из какве Вукове збирке: на Шарцу, бркат, са тулумином, топузом и већ познатим срцем јуначким. Гледа се, мотри се, —. он је! Зна човјек себе, зна се из Народних Пјесама, а зна се и иначе. Ама не зна камо је запао и шта управо да почне. На крају опет шта би, него веза Шарца за дуд, натеже ту-

лумину и поче рахат, уз вино, премишљати: шта ће и како ће? Ал не лези враже! ГГије Марко и суче бркове па се обзире: не бил спазио кога познатог? Кад на једном прозвижда неко на велосипеду са познатом капицом на глави, погурен и гази педале, као трске танким, ногама. Препаде се од Марка и његових јуначких реквизита па наже преко поља равна. Зорт! Марку се учини опет чудно ово путовање, сасу још један леђен вина, један себи а један свом Шарцу, намаче самур калпак на очи крваве, па ће Шарцу: „Ако л' ми га, Шаро, не достигнеш, Сломићу ти ноге све четири". Кад чу Шарац како Марко пријети, а био се већ одвикао од тога на оном свијету, потече и полеже да коланима прашину поче брисати по друму а бакрачлије почеше црну земљу тући. Јурили се тако пуна два сахата, нити стићи нит утећи, док не стигоше до једне путничке механе, (а познато је како је Србину кад види механу) па се лати тешке топузине: „Да си вила па да имаш крила, Ил' да су те виле одојиле Па да си ми лани побјегнуо Данас би те ухватио Марко!..." И наравно! Топузина учини своје. Замислите само Маркову топузину и једног згођеног бициклисту на точку! Један шкандал! Још се човјек ни срушио није с точка ал га Марко дохвати сабљом, одсијече му главу заједно са бициклистичком капицом, метну је Шарцу у зобницу, искасапи са-