Зора

Бр. XI. и XII.

3 О Р А

Стр. 433

Сваки узрок мора имати и своју пошљедицу. Због тога што је Демир-паша пашовао у Скадру 1708. и 1709., Томић држи да се Истрага Потурица догодила о Божићу 1709., а не 1702. како мисли Ровински или 1707. како се тврди у ономе запису. То је главни смисао овијех расправа, које најтоплије препоручујемо свакоме при-

јатељу који жели да се што боље упозна с нашом народном прошлошћу. А Томићу смо врло захвални што је спријечио архимандриту Руварцу, да ишчупа још један важан лист из наше исгорије, и да нам остави Горски Вијенац без историјске основе. Биоград ЈУ!их. Ј- 3)орђе6ић.

П030РИШТЕ

* Међу разнобојним и изблиједјелим плакатима на мостарским ћошковима провирују на узаној бијелој траци и садјош исписане ријечи: „ Долази Чича Илија Станојепик ". На српску публику, — која је потпуно индиферентна према бучним рекламама разних фацираних позоришних директора, — ова вијест бјеше снажно утјецала. Позната сијела са дилетантским представама створила су у Мостару извјесно расположење публике према позорници, пробудила су интересовање за позоришну умјетност. А српско позоришно друштво Д. А. Гинића, опраштајући се са Мостаром, указује својим посјетиоцима једно угодно умјетничко уживање — даје четири биране представе са гостовањем познатог српског умјетника и члана Српског Краљевског Позоришта у Биограду — Чиче Илије Станојевића. Ко се и најмање интересује и симпатише са позоришном умјетношћу знао је за име и глас умјетника, који је створио толико класичних типова у репертоару српске позорнице и који је креирао позната два јединствена специјалитета: Кир Јању и Калчу. Кир Јању је играо прво вече и на јуриш освојио симпатије мостарске публике, која, није знала на коме мјесту више да му се диви, иза кога чина више да га изазива својим бурним аплаузом. Овако је играње не, можда, само одлично, оно је умјетничко. Познати позоришни критичар Српског Кшцкегзнога Гласника госп. Драгомир Јанковић, овако писаше о њему: „На овој творевини Илије Станојевића опажа се, истина, да није онолико до свих детаља изведена колико би заслуживала, али поред свега тога она спада у најизрађеније улоге у народноме репертоару српског позоришта, и на тај је начин, без икакве сумње, једна од оно мало правих

тековина свеколике наше глумачке умјетности.... Тим будућим (глумцима) ја желим, да својим сувременицима прибаве толико уживања колико нама данас наш Илија Станојевић..." Ми може.мо ријечи госп. Јанковића само потврдити, напоменувши узгред, да је нама, у Мостару, изгледало да је и у детаљима био јак и да је улогу израдио боље него ли је, — поред све своје врсноће, — заслуживала.... Хлестаков, у Гогољеву Решзору , кога је Чича друге вечери играо, није његов специјалитет. Али, баш због тога, више нас је изненадио. Улогу, у којој су многи, и већи, глумци крхали вратове и својим претјеривањем од типа једнога лакомисленог племића-чиновника руског правили карикатуру, Г. Станојевић је промишљено савладао. И, макар га оцјењивали са најстрожијега становишта, морамо рећи, да нас је задовољио, потпуно задовољио. У другоме чину, нарочито, кад оно као полупијан излази, био је ванредан... Али и Кир Јању и Хластакова и Валенштајна, бацио је у засјенак Калча, прослављени Калча, кога је Сремац обесмртио у својој, свуда омиљеној, Иикоиој Сла-ви. Држимо, да од Чичинога Калче, српска позорница нема израђенијега типа, израђена са сваке стране до најмањих ситница. Чича је, те вечери, просто очарао Мостарце, заманђијао их, како би жене рекле, од почетка, па све до. краја, гдје, како Јанковић вели: „Калча остаје сам. Он не игра (у колу). Диже се са јастука на земљи, лагано,још гадржи пиће,или мамурлук, пребацује капут, поводи се да нађе пут и, пола задовољан што се свршило, пола завидљив што се тако свршило, са једном тугом, дертом и искреношћу промрмља: Е узе женче, жена кисела! У томе одласку Илије Станојевића има нешто епско, нешто као епилог, као нравоучење цијелог тог џум-