Зора

Стр. 434

3 0 Р А

Бр. XI. и ХП.

буса". Чичин се Калча у Мостару не ће за дуго заборавити! Он је успио, да, за неколико часова пренесе наше старије Мостарце у оно, „старо сретно доба" отрагу двадесет, двадесет и пет година, кад'но је Мостар био препун јургуна сличних Калчи, јургуна, који су волили оваке славе, овакав живот, пун појезије, волили испијати ракију, тамбурајући и ашикујући са цурама иза каната и који су до своје дубоке старости, остајали вјечно млади... О, колико ли би многи дали, кад би се Чича још једанпут навратио кроз Мостар и, прије него што оду под земљу, да их још једанпут потсјети на њихову младост! Исте вечери публика се и опраштала са својим гостом. Иза свакога чина он је бурно изазиван, а Српкиње Мостарке,

Сриска * „Стари Дубровчани стекоше дугијем тијеком времена драгоцјено искуство, из кога су црпили сјајне плодове, пресудне за будућност нашега народа. Њихови нашљедници, прекаљени разликама згода, додали су искуству искуство. На темељу те стечевине одлучило се је покретање у Дубровнику листа за науку и књижевност. По закључку састанка, у коме се измијенише мисли о програму, лист ће се звати Срђ. На поданку овога брда одњивио се и цвао је Дубровник за тисућу година своје славне историје. Дубровник, који је за тамне балканске ноћи чувао жижак српске просвјете прекаљене латинскијем хуманизмом; и који се као независна држава и као књижевна република своје врсте, није никада одрекао заједнице са српскијем залеђем на Балканима — како то утврђују и политички и књижевни споменици његовијех архива — заступао је у вијеку већ минулому, и онако расцарен и обезглављен, правац умјерености и широкога хуманизма у препороду српске књиге. Забапник Штионице Дуброеачке, у коме бирани умови с ове стране Неретве заступаху знатну епоху наше књижевности, па познији Словинац, двије су лијепе странице Дубровачкога умнога живота, које се неће отети од њега. Надахнут овијем угледима, Срђ ће настојати да изнесе

посипале су га, у бесцвјетне дане, сваковрсним цвијећем. Уједно су му и поклони предавани и то овим редом: г-ђа Аника, кћи народнога вође госп. Војислава Шоле, предала је поклон од мостарских Српкиња, госп. Алекса Шантић, пјесник наш, од српске омладине, госп. Атанасије Шола, уредник Зорв од свога уредништва, госп. Јовановић, глумац, од чланова Гинићеве позоришне дружине, гђа Јовановићка, глумица, од чланица Гинићеве дружине и госп. Гинић, управитељ, одсрпских књижевника мостарских и свој вијенац. При предавању поклона, многобројна публика урнебесно је поздрављала Чичу. Тиме је дала одушке својој љубави према њему. У Чичиним очима опазили смо тада сузе. Он је опет тиме дао одушке својој захвалности према њој.

свијету на видик плодове српске књиге поглавито приморске, која за овијех деценија жестоке политичке борбе није у опће имала ни времена, а ни пригоде да изнесе своје радове на божје видјело. Наш ће Срђ настојати да одговори овоме позиву и овој потреби. По њему има да се на научном и књижевном пољу поновно зачује глас Дуоровника, а с њим и прнморска Српства. Његове су странице отворене свима Дубровчанима, свима Србима, па и брацкијем племенима на југу, а не тражи друго него једну мисао водиљу, којом су његови оснивачи задахнути: Мисао српскога књижевнога јединства на основи здравога развитка народнијех сила, које је наш бесмртни Вук на видик изнио и објавио. А томе развитку не ће сметати, него ће га дапаче попунити и ојачати, гајење онога хуманизма, о коме је велики Францески мислилац рекао, да „налик на огњени ступ, који вођаше Мојсију, прати човјека на земаљскоме путу, гријући га својим пламеном, обасјавајући га својим зракама". Овај дубровачки гласник, трећи у новије вријеме, китиће се и једнијем и другијем писмом, којим Срби пишу, и ако је увјерен да је азбука словенскога апостола Ђирила једино писмо народно, а ово му је народно обиљежје признавала и дубровачка држава, дописујући ћириловскијем писменима са сусједнијем једнокрвнијем владарима. Али, како Људевит Гај пјева: