Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“
савршени ње =
става ак
~
89.
Они су мислили да ће се једним напрстком моћи исцрпети цело море људскога јада. Они јадници нису могли слутити да ће високо цивилизована Европа, у самоубилачкој суманутости затворити милионе људских створења у бедне бараке или просто у оборе ограђене жицом, и да ће их у њима држати годинама као какве дивље животиње. Они нису могли ни замислити да ће државне владе извлачити из приватних кућа са свим мирне жене и децу па их затварати хиљадама. Има и данас људи који не могу да дођу к себи од запрепашћења, који не верују што су својим очима видели, који држе да је све то био један ружан сан.
Првих дана рата седело је тих 7 људи од ране зоре до мрклога мрака у двема собама,'и одговараху на питања која су стизала. Испрва стизаху писма као тице испред буре, али се та писма претворише брзо у праву буру, у огроман талас, у читаво море. На један пут беше хиљада писама дневно, па онда 3000, 5000, 10.000, а при крају децембра (1914.) сипао је страх Европе по 30.000 писама сваки дан... Само сортирање писама превазишло је целокупну радну снагу. Пробало се да се струја зајази. Цео саобраћај између Немачке, Аустрије и Русије пренесен је на Копенхаген-“). Ангажовано је све више помоћника. Сваки од тих дивних људи радио је и сам, и са својом женом и децом до дубоко у ноћ. Све забадава јер престрављени јауци свију породица Немачке, Француске, Инглеске и Белгије допираху до Женеве. И у сред толикога посла ваљало је пронаћи какву систему, по којој би се на сва писма одговарало подједнако праведно. Испрва су покушали да имена заробљеника запишу на појединим листовима, али ови постадоше брзо свеске, књиге, фолијанти, фасцикле, рафови, зидови, читаве куће пуне од подрума до крова. Требало је помоћи, и то у новцу и у људима, у времену и у простору.
И помоћ је одмах стигла, најпре у људима. Трајну славу заслужила је варош Женева, што су се на први позив Црвенога Крста из ње јавиле и надметале стотине и стотине добровољаца за рад у Црв. Крсту. Као што је управа Црв. Крста заслужила неумрлу славу што се издигла изнад свију предрасуда побеснелог света и што је успела да под једним кровом на заједничком мирољубивом и пријатељском послу уједини: Французе, Немце, Инглезе, Србе и Бугаре. И данас је то у Европи једина оаза праве интернационалности, пријатељског саобраћаја међу људима најразличнијих народа. Теже је ишло са просторијама. Најпре се пробало са завођењем помоћних канцеларија, али брзо је општина женевска ставила на расположење целу своју зграду у којој је музеум Рат, и у тој згради радило је сваки дан и дубоко у ноћ хиљаду и две стотине људи за добро читавих милиона стране војничке браће.
На пољима разбојишта низале су се битке једна за другом, али свака од њих осетила се у згради Ратског Музеума. Јер иза сваке победе, иза сваког пораза и повлачења наваљивале су бујице писама, питања, телеграма, и само паузе у борбама стишавале су донекле ју-
5) Као што је доцније и у Београду отворен међународни обавештајни биро.