Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“

IX "СРЦЕ И ДУША ЕВРОПЕ

i У свима међународним конвенцијама, које довде поменусмо, било је само речи о заштити војно-санитетских установа, приватне помоћи рањеницима, болесницима. Још се нигде не помињу војни заробљеници а камо ли они грађанског реда, интернирани старци, жене и деца, јер нико није могао ни помислити да ће сувремене државе у рату одводити у ропство читава мирна насеља, сву нејач једнога народа.

Тек године 1912. на међународном конгресу у Вашингтону одлучено је да Црвени Крст треба да прими на себе у случају рата бригу о ратним војним заробљеницима, али још нико не помишља на заробљенике грађанског реда, на интерниране, те најнесрећније људе међу несрећнима. Жалосна је привилегија овог светског рата, који је вођен на врхунцу цивилизације, што је усавршавању срестава за убијање додао и рафинирано душевно мучење што је и судбину жена и деце дочепао у своје канџе. Докле је раније странац који се десио у непријатељској земљи могао, кад букне рат, да остане у непријатељској земљи или да се врати кући, нашем великом добу сачувана је привилегија да први пут примени ратно право и над онима који се немају чиме бранити и то тако напречац тако изненада да за њих у међународном праву не беше никакве заштите. И тако је Међународни одбор Црвенога Крста у сред рата морао, после грдних напрезања и дипломатских преговора да за себе освоји право помагања интерниранима.

Тек кад човек проучи судбину заробљеника грађанског реда, у свој њеној ужасној разноликости, може да појми како су растрзани и Кидани живци Европе, и како ће тешко бити да измрцварено тело народа икада потпуно оздрави.

С тога вреди да се нарочито зауставимо на раду Међународног одбора Црвенога Крста у Женеви, у толико пре што се угледни немачки Књижевник Стефан Цвајг, при крају 1917. нарочито потрудио до Женеве и описао тај рад'“). Он прича:

„И године 1914. пуче гром светскога рата. Докле су разне народне руље клицале радосно по улицама, док су вођи народни, песници, професори и уметници клицали заједно с руљама, у Женеви састаше се, још првих часова, оно неколико људи, тешко забринутих, који су годинама, целога свог живота само спремали помоћ за овај страшан час. Било их је свега седам, ужи извршни одбор. И они одмах поделише улоге, и стадоше припремати све што треба за организацију. Један од њих страшљиво примети да ли ће њих седам бити у стању да савладају цео посао, да ли не би вредило набавити неколико помоћникаг Дебатовало се и о томе да ли треба набавити машину за писање. И нађоше да им та машина не треба, да ће њих седам лако савладати цео посао.

Смешно, је ли

53) најпре у „Меце Теје Ргеззе“ а за тим (1918) у засебној брошури.

Бо

ананас Ca