Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“
aaa aa a — и
e A ska:
81
Ко да исприча јунаштво жена, које су своју једину срећу дале отаџбини Па онда ко може да поброји све оне младе девојке, које бацише своје адиђаре и безбрижан живот и постадоше болничарке Црвенога Крста> Ко може испричати пожртвовање свију војних свештеника и богослова у служби Црвенога Крста тих „добрих пастира који луше своје полажу за своја духовна стада“ “
Једна официрка укрцава се на лађу са 150 рањеника, превија их, разговара и теши их, пева им њихове народне песме, носи на својим леђима оне рањенике које ваља оперирати, асистира при свима операцијама, бденише по читаве ноћи код тешких рањеника, па опет је сутрадан прва на послу да обнавља завоје, а кад је лађа запала у унакрсну ватру непријатеља, и кад су се мушки болничари укочили од ужаса, она сама иде мирно кроз плотуне и врши своју дужност... Ова је жена била јунак над јунацима!
Онде где су се мушкарци кад што колебали да ли дауђу у болнице за заразне болести, жене су куражно улазиле, лечиле су и неговале су срдобољне са пуно материнске и сестринске љубави. На један пут непријатељска граната распрсне се у сред болесничке собе, плафон се руши, болнички намештај разбацан, хаос, једном болеснику одсечене обе ноге. Јунакиња Црвенога Крста у сред тога хаоса пре свега зауставља крв која шикља из оба патрљка пресечених ногу, и то зауставља крволиптење ca CBHM lege artis, jep 3Ha да би јадник умро од губитка крви док би му зовнула лекара.
Заповест: да се 800 тешких болесника и рањеника одмах евакуишу у позадину. За извршење ове заповести налазе се свега један лекар, једна сестра Црвенога Крста и неколико санитетских војника. Оно што је изгледало немогућно, извршено је. Кад се кренуо лазаретни воз рекла је сестра Црвенога Крста самој себи: „Сад си ти и лекар и командант санитетског воза, и ти си једна одговорна за толике људске животе“ и она се испрсила и прегла је на посао, као да се дотле одмарала. Непријатељска ватра засипа и тај лазаретски воз, и сестра-командант воза је рањена. Али она нема каде да мисли на ту ситницу, она наставља да превија, да утеши, да напоји, она је „анђео хранитељ“ воза и она издржава ужасан умор докле није све своје штићенике предала сигурним рукама у позадини.
283 тешких болесника и рањеника стицајем околности остављени су њиховој судбини да помру од глади ако их непријатељ не искасапи. Три јунака Црвенога Крста спасава свих 283!
Каква је дивна душа санитетских војника! Без оружја гази у највећи покољ да извлачи рањенике, бори се за њих по цичи, зими и кроз непроходне шуме!...
„Неки замишљају да чинити акте милосрђа значи чинити милостињу. Ах како га умањују и омаловажавају краљевску врлину лепог и дубоког милосрђа, опште, светско, вечно милосрђе, божанствено милосрђе које може да удели и најбогатијем и да прими доброчинство од најсиромашнијег““).
Пати _ помбак 5 = ин на СИВИ ОК: * x
52) Iiwrar a Bulletin de la ligue fraternelle des enfants de France y Mare
Нејуз, Сапитеге де la Croix rouge 1914—1916 Paris, Perrin & Cie 1917. Crp. 212.