Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“

92

отац је отишао са белгијском војском. Није се знало чије је то дете, јер од стотина мајака стизаху запрепаштена писма о изгубљеној деци, па је за сваким ваљало трагати. Ваљало је и за ону нађену девојчицу слати лични опис, поредити, питати, тражити, писати, телеграфирати док се најзад докучило чија је та девојчица. Сад је ваљало известити не само срећну мајку него и оца који се из друге бестрагије јављао кукајући за својим изгубљеним дететом. Међутим је отац био заробљен, сад је тешко било до њега допрети. Одлучише да дете пошљу у Француску, куда његова мајка беше побегла. Сад је ваљало водити дугачке преговоре са немачком владом, који најзад успеше. Међутим је отац детињи интерниран у Швајцарској. Ту се састао са својом женом и сад су молили да им се пошље дете. Нови преговори са владом, нове тешкоће, јер најзад беху се родитељи вратили (у Белгију) и после две године дописивања, очајног тражења успело се да се то троје састави. Стотинама писама има у тој једној фасцикули и као последње налази се, дирљива у својој простоти, мала писмена захвалност сада седмогодишње девојчице Црвеноме Крсту. У другим фасцикулама слична лутања. другачије забуне, али толико исто страха и ужаса. Из сваке се пружају очајне људске руке преко пустих простора једне другима, преко толиких граница у пламену, и у њима има више трагике, више несрећа и величина него што се може наћи у свима ђенералштабним делима. Ту је нагомилана грађа за велики епос рода људскога, и ни један појединац неће бити у стању наћи речи за његову силину. Ко би и могао наћи речи да искаже сву многостручност невоље на данашњој нашој земљи, ко би могао да исприча векове страха између једнога писма и другог. То ишчекивање које је палило, гризло, изсисавало милионе душа, она вампирска и убилачка преплитања разних случајности. Овде се тек осећа како је појединац немоћан пред бесконачношћу узбурканог осећања. Два ока то не могу догледати до краја, нити једна душа, поједина слабачка људска душа може све то осетити до краја“.

„Па не само унутрашњи упечатак, него и сама спољашњост ове куће дубоко ме је потресла. Не знам од куда, али у мени је био предосећај да ова огромна организација, која обухвата целокупну невољу Европе, мора и споља бити огромна, да мора бити смештена у џиновским просторијама са свима удобностима, да мора у неку руку бити као фабрика за прераду трагичног материјала. Замишљао сам је величанствену, и нашао сам је одиста велику али у другом смислу, својом простотом, својом херојском сиротињом срестава. Голи дрвени зидови, на брзу руку подигнути, бараке у место озиданих просторија, грубо истесани столови без фиока, лампе без икаквих украса, сламне столице, све најјевтиније, и све то тако збијено да човек нема где да се окрене. Педесет до шездесет помоћника радника, један уз другог у једном одељењу раде, уз то машине за писање клепећу, а над њиховим главама, на неофарбаним гредама још један спрат, на који се излази дрвеним стубама. Сваки путујући циркус има више удобности. Нигде једног фотеља, "нигде ни најмање удобности. Цело као да је за једну ноћ склепано и то за један дан. И ту се видела наша општа предрасуда да овај рат не може дуго трајати, да ће све брзо прохујати, да за то треба

сера и Виа ЕТЕН