Извештај о радњи српског друштва „Црвенога крста“

мрена =

беху дошли из Пећи. После сам продужио пут на колима до 8 часова у вече. Беше таква помрчина да Г. Бринк и ја одлучисмо да проведемо. ноћ у пољу, а обоја кола са чуварима и тумачем посласмо у варош до које је био још један сахат путовања.

Заборавих поменути да смо имали пратњу од шест жандарма јер смо имали да прођемо дуж арнаутске границе, а Арнаути су врло рђаво расположени према Црногорцима. Заповедник жандарма молио ме је и преклињао да не ноћим у пољу јер је то опасно. Међутим ја не бејах заспао пуних 28 сахата, нисам имао воље да у то доба ноћи тражим какав прљави хотел да у њему преноћим. Ми дакле остасмо при том да преноћимо у пољу. Наложисмо логорску ватру на којој је Г. Бринк скувао мало кафе и испржио мало сланине па то вечерасмо са пексимитом. :

Пре него што завршисмо вечеру догоди се нешто необично. Један човек, вичући из свега гласа дотрча до нас, а за њим јури један Арнаутин с пушком у рукама. Онај је човек викао, како смо после разумели да хоће Арнаутин да га убије. Изгледа да је Арнаутин видео нас па је прескочио плот да види каква је то ватра. Ми му дадосмо нешто за јело и он одмах постаде врло љубазан. Мутавачки он нам знацима даде савет да треба да угасимо ватру па да легнемо. И он сам покуша да угаси нашу ватру, и показујући пут арнаутске границе нишанио је неколико пута са његовом пушком да би нам показао опасност која нам прети.

Како је киша лила то решисмо да легнемо. Шатора нисмо имали, али смо имали покриваче од једрилског платна, те простремо наше постеље по земљи и подвукосмо се под наше покриваче. Киша је пљуштала сву ноћ. Био сам тако скроз покисао да је чак страдао пасош који је био у мојој џепној књизи. Преко ноћ бесмо чули неко пуцање, али нису измењањи куршуми. Кад смо избауљали испод наших покривача још је киша падала. Смотасмо наше постеље и остависмо да се пошљу за нама, а ми опучисмо пешке у Ђаковицу у коју стигосмо у 5 ч. 45 м. Командант места згрануо се кад је чуо да смо преноћили у пољу близу арнаутске границе. Такво што није се дотле чуло ни упамтило. То ће, рече, доћи у историју. Али ми смо волели ризиковати да будемо убијени него да спавамо у каквом хотелу зараженом пегавцем.

Префект и командант показаше нам све болнице и бараке. И овде беху трупе из Пећи донеле заразу тифуса. Удесио сам да се сваки који долази из Пећи ухвати и држи у карантину десет дана.

Сазнавши све што беше нужно у вароши, поручих прво хиљаду кила креча из најближег села и удесих да се пошљу довољна средства за дезинфекцију и лекарска помоћ, јер префект немађаше новаца за то. Одатле на колима одосмо у Призрен, где стигосмо у 9 ноћу. У Призрену нађох свега три доктора од којих један је лежао у тифу а други тек што беше реконвалесценат од исте болести. Три болнице беху у рђавим санитетским околностима и у вароши не могаху се набавити никаква средства за дезинфекцију. Преноћили смо у стану једног српског професора Богословије, који се старао за наш комфор ко-

лико је год могао. Сутра дан по подне кренусмо на колима за Феризовић, где смо стигли у 9.30. |