Извештај руско-српског клуба у Београду
43
звуке и акорде и идемо све дубље у тајну васиону уметничке природе; а последњи став симфоније доводи нас до краја, до растанка са нашим јунаком. Он нам је открио своју тајну и сад је то наше, аон мора да иде далеко, да се више не врати.
Као што је Лоенгрин морао отићи, одла-=зи и наш јунак у Валхалу где су остали неумрли песници и уметници.
И заиста ова патетична симфонија била је Лабудова песма и Чајковски, диригујући ову своју симфонију, није ни мислио да последњи пут стоји за диригентским пултом и да је ова симонија управо његово опело.
Недељу дана после овога концерта, ноћу између 25 и 26 октобра умире Чајковски од колере, која је тада у Петрограду беснила.
Ова тужна вест прошла је кроз сво словенство. Његова смрт сматрана је као народни губитак и Петроград после погреба Тургењевљевог и Достојевскога. није видео већега, но што је био погреб Чајковсков.
Уз тужну песму хорова и јеку звона сваки је тада помислио на његову патетичну симфонију.
И кад је на метални сандук падала по-