Извештај руско-српског клуба у Београду

74

Несумњиво је, да се овој појави, овом преокрету и има благодарити, што је наша ствар одмах нашла на тако живо и велико интересовање у Русији, које ме је више но изненадило и вачудило. Ја сам знао и веровао, да руски народ не може остати индиферентан према нашој ствари, али да ће он анексију Босне и Херцеговине тако блиско примити к срцу и да ћесеу толикој мери ускомешати и узнемирити, признајем, нисам очекивао. У колико сам ја бар, на југу Русије, имао прилике да оценим, ствар је примила такав обрт и такве размере, да она више не личи на интересовање за туђу, већ као за своју сопствену ствар. Изгледа, да су се умови толико саживели са њом, да онл њу сматрају као нешто нераздвојно од онога, што је њихово, Тако је у штампи, тако је у друштву, тако је у јавном, а тако и у приватном животу. Само је једно на жалост остало из оног старог, за, нас не баш доброг времена, а то је: они нас знају врло мало и не познају наше прилике готово ни мало. То нам много, врло много смета, али надам се исправиће се или боље рећи исправићемо, јер смо то једино ми, сада у овом тренутку, у стању псправити.

У својим осећајима љубави и солидарности са нама они иду много даље, но што би се у први мах могао мислити. Они пду тако далеко, да сматрају рат по готову за неизбежан и наговештавали су ми отворено, да се добро чувамо утицаја, који би нас могли поколебати и натерати да скренемо са моралног терена, на коме смо до сада стајали и да добро пазимо, да се не дамо заварати територијалним накнадама, које би ишле на