Изгнаници : албанска одисеја

ИЗГНАНИЦИ

Историје живе читај страшне стране, Урежи у душу мирне и бескрајне

Предсмртне напоре и подвиге сјајне, Ко чари дивљине никад знане ником.

Пушник :

Као пред Распећем, стојим пред том сликом,

Хор Избетлих :

Ми носимо зубље уздања и рите. Душе гладних давно живота су сите, Јер на њега ропћу и гневно се туже, Ипак сви, предано, том животу служе, И од смрти дане грозничаво краду,

Да тај исти живот изненадно даду, Кад се спасу глади, студи или ране. Смркнуће се многом, докле робљу сване, Ми смо прогнаници од среће и мира, Стигли у пустињу из свога Мисира. На плећима нашим тешке судбе бреме, „Али смо од Бога изабрано племе.

Пут албански води сиротињу рају.

Да законе божје позна на Синају,

Све тразима страшним од крви и зноја, „Лутаћемо само до првога боја.

Пушник :

Неко скрушен, него гневан и увређен.

„Али пут албански биће ипак пређен.

ТИ неће се знати хероји и кривци,

„А остаће болни спомени и живци.

У јаду се људске отворише душе: ороци ме наши чак и овде гуше,

А кад камен пуца врлине ме греју

ЧОних што одважност и истрајност сеју.