Изгнаници : албанска одисеја

ИЗГНАНИЦИ 29

Друш Другопозивац:

Не, строжи је божји; он нам свима прети, На трећем колену он се кривцу свети, Из ове групе устају двојица ђака. На њима шајкаче и цокуле, иначе носе цивилно одело. Немају ништа у рукама, као да су пошли у шетњу.

Ђак:

Боље продужити, нема овде крова,

Друш Ђак:

Гле, сваког се часа јавља слика нова, Колико лепота невиђених скрива, Природа са снагом одметнутог дива! Вечно нова, никад дочитана књига, Штета што нас прати глад, умор и брига. Шта је свуд ширине, лепоте и боја.

нема песника, као ни хероја. Где је ведра мис'о, где је душа јака 2

Ђак:

Нико сад не мисли даље од стомака.

Сваки саго главу и ледно заћут о,

Јер ко би, без нужде, Албанијом лут 07

Зато друге мисли сад на страну баци,

Најмудрији, па су за природу ђаци. слимо о хлебу, Мани друге приче.

Природа је књига коју човек сриче,

А ја, гладан, из ње не разумем словца.

Остах без обуће, без хлеба и новца.

Друг Ђак:

Баш ти вреди новац као ове стене.

Ђак:

Хајде, ил чекајмо да се још ко крене.