Изгнаници : албанска одисеја

30

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Друзи Ђак:

Знаш ти да ми нисмо баш сасвим без хлеба7

Ђак:

Значи да је пала божја мана с неба.

Други Ђак:

Не, то друго значи; још од прошлог јутра Ја сам, чак и гладан, мислио на сутра.

Ђак:

Е, нећу да мислим ни о мени горе, ја сам сачув о једно парче коре.

Друг Ђак:

Видиш срећа нам је хрома, али ходи.

У мени се мисо генијална роди:

Ти свој хлебац мени на чување предај, Мој хлеб чувај; али, тражим ли га, не дај. А и ти, до сутра, од мене не тражи,

Док не дође нови. Сад се окуражи,

Па напред, до мора, до далеког Драча, Витеже без страха, али и без мача, Витеже без мача, али и без мане,

Сећаш се где бесмо ово вече, ланег

Ђак: Ти, онако, узгред, то питање рече. Знаш шта је вечерас 7

Друг Ђак: Не знам.

Ђак:

Бадње Вече! Видиш да ја рачун о времену водим.