Изгнаници : албанска одисеја

ИЗГНАНИЦИ

3!

Дру Ђак:

А ја, како с тобом, од Краљева, ходим, Месецима не знам ни ток, ни свршетак. Сваки дан ми свиће кб Велики Петак. Тако ми на некој стени или мосту, Провешћемо Божић у строгоме посту, Прилика нам стиже за кајање ретка: Мрсио сам многог Великога Петка,

Где ја оно бејах, овог дана, лане 2 Хајде, причаћу ти путем, на тенане,

Лагано одлазе. Други Ђак застаје.

Куд журим 7 Од смрти нећу бити бржи. Ове пусте стене или сунце пржи,

Или на њих, снегом покривене, сија. Узана је стаза а провала зија,

Као да клонуле у мир вечни зове.

Све нам опљачкали, сад нас живе лове. На сваком кораку смрт од нечег прети, Изобиље среће можда нам се свети. Имали смо доста и земље, и власти, Тражили смо много од живота сласти, Па брат брата поче да мрзи и гони, Исмејасмо сваког ко се греха клони. Свет је био нашој угодности тесан,

Ко се бриге спасе, поста пуст и бесан.

Мала пауза.

Ја увек задрхћем од ове лепоте,

Змије се у овим пећинама коте.

Дивље ми пространство увек ствара језу,

Овуда самоћа пробуди опрезу.

Сви се осећају немоћни и мали,

Дух многима пада, понеком се кали.

Гле, прастаре стене што векове броје,

Гле, изворе горске што никог не поје,

Природа је овде страх и претња Творца,

Човек —- вечни пример патника и борца.

Кога бриге даве, он је главу саго,

Ко за живот стрепи, он је журно наго. Одлази.