Изгнаници : албанска одисеја

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Избетлице;

Без круха и руха, сад у дане зимне, Имамо за земљу молитве и химне. Кад сам, сузна ока, у зноју се купо, К'о гоњена зверка када сам одступ' о, Остављао земљу што остаде сужна, Она је открила, за сина јој тужна: Све лепоте своје и светиње редом. Пролазисмо крај њих, све журно, све гредом. Срце ми се стегло, рај га земни плени. Ко слободу губи, тек онда је цени! Истину сам ову и ја касно дозн'о:

Ја вам своју земљу, губећи је, позно!

Други Избезллица :

Сад је више ценим но икад у веку! Кад сам остављао њен поток и реку, Њена поља, горе, вароши и села, Као мати децу, пред смрт нас довела, Ја изрекох клетву, нећу је порећи: У својој ћу земљи само у гроб лећи, Признање је тешко, сазнање је грозно: Ја сам своју земљу упознао позно. Из исте групе продужују разговор. Прилази им једав наредник.

ХШ. ПОЈАВА.

Пређашњи. Наредник.

Друш Избељллица: Ја, по Богу брате, зар си и ти стиго7 Како си се, болан и преболан, диг07 Наредник:

Теже ми је било но у сваком боју. Оста болесника у великом броју.