Изгнаници : албанска одисеја

ИЗГНАНИЦИ

Стигосмо до Џећи. Ал да видиш јада ! Нигде крова, после, глад хоће да свлада. Видим ја, ту нема живота и спаса,

Не оста од мене ни трага, ни гласа. (сећам да нешто шушка се и спрема. Нестаде и трошка, хлеба давно нема. Потом развалише, једног лепог часа, Пуне магацине, Гурну она маса. Помислим у себи: да црнога данка, Нема овде мени ни хлеба, ни станка! И ево ме с вама. Жеђ ме стално мори, Душа ми, изгледа, хоће да изгори, Увек, чим је вече, грозница ме коље. Опет ми је овде, са својима, боље.

Све би добро било, да ме ноге служе, Хоћемо ли7

Други Избезллица : Седи, одмори се, друже. Мала пауза. Наредник :

Ено и лекара.

Друш Избељлица: Што га ко не пита: Да ли има лека против апетита 7 Наредник :

Иде к нама, али није много журан. Нознаће он мене, у то сам сигуран:

ХМ. ПОЈАВА.

Пређашњи. Прилази лекар, разгледа све и зауставља: поглед на нареднику.

Лекар : Шта је, наредниче 7 Зар и ти из чете;