Изгнаници : албанска одисеја

иЗзгГнНАНИЦИ 65-

Смрачи се, а затим слаба светлост блесну. Ја угледах децу, лепо, к о сред јаве, Видех ноге, руке, ал немају главе.

И још нешто спазих, па ме слутње гуше, На ораху моме све се гране суше.

На дан мог рођења тај орах је сађен. Кријем се од смрти, али сад сам нађен,

Варошанин :

Дух сновима страшним не труј и не мрачиНе тумаче снове јунаци, већ врачи.

Док смо сви заједно, нисмо у туђини.

Хајд, соколе смели, из мрака се вини!

Трећи Избеглица :

У сокола више ни ока, ни перја,

Варошанин :

Па ни вере старе, само сујеверја.

Трећи Избељлица:

Нећу зажалити што се вечно борим, За злу судбу нећу никога да корим, Нас могу да хвале, могу и да куде, Бићу равнодушан на све што се збуде.Али нашу земљу сматраћу за луду, Измакну ли кривци народноме суду.

И ми ћемо бити, а то ми се слути, Бедници, ако се, као мрави жути, Почнемо кривити за сићушне ствари, Ако останемо опет они стари!

Трећи Избезллица:

Мудар своју душу сам утехом вида, е бојим се патње, ни смрти, већ стида.