Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра

те ово натера Турке 17. септембра у панично бегство. Борба 15. и 16. септембра стала је Турке 20.000 људи на мртвима, док су Руси и Срби изгубили око 1000 војника. Крушевац Турци испразнише без борбе. Напуштајући бојно поље оставили су Турци победиоцима 11 топова, сав пртљаг, муницију и велику залиху провијанта. Одмах после ове победе похита Орурк са својим четама, које се састојале из 6 батаљона инфантерије и две регименте коњице, у логор под Праово.

Вест о победи код Варварина, коју је донео у Београд у вече 19. септембра курир Ристо Петровић, објављена је београдском становништву идућег дана у 8 сати из јутра са 12 топовских метака. Набрзо после тога пожњеше удружени Срби и Руси успеха и на североисточном фронту. Руски генерал Сас у друштву са грофом Орурком, са једним српским пешачким одељењем и са 7 ескадрона коњице заузе 6. октобра на јуриш тврђаву Брегово на Тимоку. Од посаде турске искасапише победиоци 1500 људи а само 100 Турака заробише. Осим тога запленише три топа и седам застава.

Одмах после варваринске битке проширила се по Србији вест, да ће босански Турци са 30.000 људи провалити у Србију. Карађорђе је баш у тај мах био запослен одговором Симбшену, који му је јавио, да је аустријска влада“ именовала конзула за Србију и позивао Карађорђа на тајни договор у Земун. Писмом од 18. септембра из Враћевшнице одбио је Карађорђе примање аустријског конзула за Србију, а писмом од 21. септембра из Варварина наложио је секретару Стевану Јевтићу да пође место њега на састанак са генералом Симбшеном и дао му је инструкцију, како да се на том састанку понаша. На вест, да ће босански Турци прећи Дрину и напасти српску војску, заповеди Карађорђе, да једна чета пође са Мораве брзим маршевима на Дрину. Овој чети се по дозволи Цукатовој придружи и пуковник Никић са 500 козака.

Руски козачки пуковник Нико Никић био је родом из Никинаца у Срему и пореклом је био Климента (Арбанае