Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра

7

Пи МЕ

ПЦ,

37

код Тузле и очекивао је долазак осталих чета, одређених против Србије. Али као што код Срба није било праве воље за ратовање, тако су и Босанци били апатични. Њихови капетани и бегови живили су у љутој свађи и омрази и водили су међу собом крвава разрачунавања. 4. октобра је било у логору, удаљеном три сата од Тузле, 15.000 Турака. С једним одељењем ове војске пређе 21. октобра Сулејман паша Дрину код Зворника. У близини Ваљева дође између Сулејманових чета и Срба под јаковом Ненадовићем до борбе, услед које се Турци повукоше према Соколу и почетком новембра се вратише натраг преко Дрине. 6

Карађорђе се са Дрине упути у Делиград, одакле је после неколико незнатних окршаја начинио упадај у околину Ниша. Као што је нападај босанских Турака на Србију био само маневар, коме је недостајао и изглед озбиљности, тако је био и овај нападај Срба на Ниш. При крају новембра престала су сасвим непријатељства. У Ђурђеву је утврђено примирје те се српске чете разиђоше кућама, а Руси се повукоше на леву обалу Дунава. У Београду оставише 1800, у Шапцу 600, а у Ваљеву 400 момака. На Тимоку су стојале и руске и српске чете, руске под заповедништвом генерала Орурка, а српске Хајдук Вељка. Код Делиграда је једно оделење мотрило на нишку посаду, а на Дрини су чете јакова Ненадовића и два ескадрона донских козака чували стражу. Карађорђе поведе 2000 војника собом у Тополу и настојао је, да их честом вежбом претвори у редовне чете.

При крају 1811. започеше у Букурешту нови рускотурски преговори о миру. Погледи Срба управљени су сада на Букурешт, камо је Правителствујушчи Совјет послао био Јакова Ненадовића, Симу Марковића и Михаила Грујовића као своје изасланике и опуномоћнике. Ставио им је у задатак, да при руско-турским преговорима заштите српске интересе. :