Из мога ратнога дневника : (забелешке из ратова 1912.-1918.)

печена на жару, а као посластица охридски мед у саћу. Е, право да кажем, нисам могао ни сањати да ћу у опште, а још под оваквим приликама ручати пред Охридом!,.

Одох до Охрида и пријатно бејах изненађен свечаним изгледом вароши. На свакој кући, бев разлике народности, наша тробојка и фењерче. Један се“војник жали да су му дигли »козерију« те сад нема резервну храну. Око ватре уобичајено врћење веша и требљење од вашију.

( вечера, враћам се из Охрида позади неких наших коморпија који носе храну за пукове а кроз тишину развеже се: »у свом селу нане, у свом селу дико« .. и »језеро плаво, тихо. . (ово друго пева свакако неки варошлија)«.

Из Охрида иду у масама заробљеници, које су наши затекли по Охриду и Струзи. Чудновато сам замишљао Анадолце, управо такве сам их и виђао по нашој граници: лепи, стасити, са кукастим носом и орловским очима. Ово што срећем као заробљенике, све неки мали, здепасти, са кривим ногама и разроки. Сваки на капи има крст и само у пролазу виче »Христијан«, Овај су барут пронашли, свакако научени од Јермена, да им се ништа не би десило.

Данас ми дође у балерију један од мојих војника који беше заробљен пред Кичевом. Пошао, вели, за сено ноћу, па у место у позадину он отишао Турцима, Испитивао га, што ти је ужичанин, један паша, па одмах по том стао на телефон и разговарао са Султаном ... Пустио га, владика у Битољу, где су га спровели Турци (без једне чизме, да би га, мучили гегуцањем), пред долазак наше војске у Битољ, пошто га је претходно одвео у цркву на јутрење.

15. Новембра, у вече добих наређење од Команданта, П прекобројног пука,да са, батеријом будем сутра у 6.45 час. јутра у селу Лаховишту.

Приметио сам, да пешаци у целом току операција, био покрет важан или не, не воде рачуна о времену поласка са обзиром на коње и доба тодине, Међутим, кад се по ноћи крене и дође на одређену тачку ту се чека по 2 часа пешадија. Ово је, до душе, ситница, али таква 0 којој се мора водити рачуна. Ово ми паде сада случајно на памет, да се не би мислило да се односи баш на овај покрет,

16. Новембар. Преко села Лаховишта, Требиништа, Волине и Добојана, куда минусмо УП и ХУШ. пук и 2. дивиз. дунав. арт. пука у њиховим кантонманима, преко грознога блата и водурина долине код Струге, једва изађосмо на друм, да теснацем, све поред Прнога Друма, стигнемо у мрклу ноћ у село Лукавце. Ово је село управо и једино између Струге и Дебра. Заноћисмо тако рећи на самоме друму. Батаљони су лево и десно венцем и врше разоружавање арнаутских села, што нам је и главни циљ, гредећи ка Дебру.

Дивљине и природна лепоте ове Дримове клисуре су неописиве, Велики Дримов пад, који одјекује кроз клисуру, душу је дао за експлоатацију водене снаге, Телеграф иде клисуром, жице висе на оним мизерним турским бандерама. Уз пут сретосмо и кајмакама дебарског са његовим харемом, где оде преко Охрида за Солун,

па