Из нове српске историје

ПРЕДГОВОР МИ

зивао на Букурешки Уговор. Он се задовољавао много мањим уступцима него што је у Букурешком Уговору Русија добила од Порте за Српски Народ. Тек постепено он види да путем непосредних преговора

са Портом, без руске помоћи, не може решити.

српско питање, јер, ако је Порта уопште вољна да с нама преговара и да нам чини какве уступке, то те само с тога што се боји Русије, и што је везана Букурешким Уговором. Када је једном то разумео, Милош се приближује Русији, и, наслоњен на њу, тражи од Порте дословно извршење Букурешког Уговора,

У прво време, докле је решење српског питања тражио ван Букурешког Уговора, Милош је тежио поглавито томе, да добије од Порте наследно кнежевско дестојанство. Та његова политика осуБивана је као себична; у место да се бори за аутономију Србије предвиђену Букурешким Уговором, он се бори за своју кнежевску титулу. У ствари он је заобилазним путем ипак радио за аутономију Србије јер Србија, под наследним кнезом српске народности, била би без сумње много самосталнија

него под управом једнога паше кога би Порта, по.

својој вољи, постављала и збацивала. Из тих разлога, и доцније, пошто се ставио на земљиште Букурешког Уговора, Милош није напуштао захтеве о наследном кнежевском достојанству, иако за њих није могао наћи основе у Букурешком Уго-

вору: Тај уговор био је за њ драгоцен из другог.

једног разлога. Границе Србије, обележене у томе дипломатском акту, обухватале су, поред београдског пашалука који је 1815 Милош побунио, још шест нахија: тражећи извршење Букурешког Уговора, Милош је, у првом реду, мислио на присаједињење тих шест нахија Србији. Да извршење Букурешког Уговора значи за Србију проширење граница, руска дипломатија била је у току времена сметнула с ума — и тек јој је Милош понова обратио пажњу на то. Милошева спољашња полити«а имала је двојаки циљ; с једне стране, начинити Милоша наследним кнезом