Из нове српске историје

202 МИХ. ГАВРИЛОВИЋ

Ш,

Иако је рђав пријем Устава у Цариграду давао илошу одрешене руке и према Уставу и према главним виновницима који су до тога довели, он. је ипак остао непоколебљив у овоме питању, Кад је он опростио завереницима и кад је Устав дао, то није било с тога, што није био уверен да над завереницима не би могао триумфовати моментано и у случају бтворене борбе, већ што је увидео да је то питање у јавности избило, и да је од неколико година толико сазрело да се морало у скорој будућности скинути с дневнога реда. Наредивши Давидовићу да Устав састави, он је хтео да то питање реши сам са својом околином, без интервенције Порте и Русије, која би извесно дошла после сукоба између њега и старешина, Како би та интервенција имала на првом месту да постави границе његовој власти, Милош је знао унапред да би то могло бити само на његову штету, и без изгледа да се против тога апелује, или да се у томе што мења. Устев, направљен у Србији, без стране Рнтервенције, мстао би се не само лако прилаго=ђ вати новим потребгма и приликама, већ су њиме утврђене многе одредбе које мучно да би нашле места у једном октроисаном регуламенту од стране Порте и Русије, Такве су тачке биле у Сретењском _ Уставу: грб, застава, наследственсст кнежевског престола. Ако кнез Милош није имао све ово јасно у _виду сам, ту је била његова околина да га о своме обавести, и да му скрене пажњу на све опасности које би могле наступити услед страног учешћа у грађењу Устава. Влашка и Молдавија пак били су очигледни примери за Кнеза из којих је могао поцрпсти поуку за своје. држање. Сем тога, иако је питање о Уставу искрсло на неочекиван начин, оно није било ново за Кнеза и његову околину; Кнез се је њиме већ више година занимао и наредио Давидовићу да припрема материјал, — отуда и она лакоћа и брзина с којом је цело питање решено. „Ми сме: