Из нове српске историје

б МИХ. ГАВРИЛОВИЋ

трија је уступила Наполеону Венецију, Истру и

алмацију, те се тако Француска учврстила на Балканском Полуострву, Русија је показивала Порти опасност, да ће се Срби, ако им она не учини тражене уступке, обратити на Наполеона, и да он јамачно неће пропустити прилику да се умеша у српско-турски спор. Ова представка рускога двора, као и писмо Франца ! Селиму !, остала је без успеха. Наполеон, чим је дознао од Порте за руску ноту у корист Срба, похита да је умири, говорећи да је Русија главни узрок српских немира, да устаници вемају никаквих веза с Француском, нити да ће Француска ступати у везу са бувтовним поданицима Портивим. Наполеон, у непријатељству с Русијом, гледао је да је завади с Портом.

Узалуд су се дакле устанци трудили да у својој борби против Порте нађу материјалне помоћи или изазову сружену ивтервенцију Русије или Аустрије. Стерешине су брижљиво криле од народа ове прве неуспехе. После повратка из Русије, прота Матија Ненадовић изнесе, пред скупљеним народом на скупштиви у Врелу, јеванђеље које му је поклонвио Василије Карамзин, Говорио је народу да му је оно од самог цара Александра послато, да се на њему закуну да се неће издати, да ће им он скоро помсћи, но да сни све то таје, да не би Турци.дознали. „Људи све то мени, вели он даље, као свецу верују , и кажу: Ви уређујте како знате, а ми ћемо слушати“, Народ је био консервативан; њега су главари позвали у борбу против дахија и бунтовника султанових, и одржевали су га у том уверењу, докле су могли, Народ је то веровао до заузећа Београда и убиства Сулејман-паше (феб. 1807), који је престављао власт султанову у Србији. Старији квезови нису то одобравали ибрвжно су вртили главом. „Ми се сами не можемо борити с царством турским, говорио је неред старешинама, него нам дајте цара, који ће нас примити, и коме ћемо се ми за скуг ухватитњ“, Та је жељена заштита ускоро и дошла. устанецима.