Из нове српске историје

12 МИХ. ГАВРИЛОВИЋ

вољавали српски захтеви изложени у молби од маја 1805. У новембру 1806 године у Смедереву, устаници су изјавили свој пристанак на „Ичков мир“ али с једне стране неизвесност о томе дали Порта искрено мисли на извршење тога мира, ас друге стране упад Руса у Молдавију и Влашку, учинили су да ови преговори остану без резултата. 1807 пак Срби оставе решење своје судбине Русији која је имала да гарантује оно што се буде с Портом уговорило; Сад је већ и Порта почела обраћати озбиљнију пажњу на српско питање, и 1808 год. она се нарочито трудила да начини мир с устаницима без шуђег посредовања, изјавивши да је готова да им да врло важних привилегија. Срби одговоре да се неће пуштати у преговоре без допуштења Русије, која их је удостојила свога покровитељства. Како је познато да Порта не сматра да је за њу обавезно одржавати уговоре и дата обећања својим поданицима, они су тражили јемство руског и француског двора, тако да устаници, ако Порта зарати с Русијом или Француском, не остану без заштите. Русију пак не пристају да замене другом којом силом. Ово је управо одговор Родофингкинов, који је онда управљао српским делима, Концесије које би Порта учинила, виде се из једне изјаве њеног драгомана, изјаве која не подлежи никаквој сумњи, да би се Порта задовољила да Срби приме у Шабац и Београд њену посаду, и да у другом погледу не би чинила тешкоће да се са Србима погоди.

Али у ово време и српски захтеви су се изменили. Њихов је програм био Михелсонсва прокламација. Они су тражили преко својих депутата, да им Русија гарантује потпуну независност и да веже с њима један тајан уговор, који би имао за крајњи циљ уједињење Србије, Црне Горе, Босне и Херцетовине. Кнез Прозоровски, који је заповедао руском војском на Дунаву, и који је имао да води преговоре о миру у Јашу, изјавио је депутатима да су српски захтгви претерани (јан.—«феб. 1809). Русија је вољна да учини Србију независном под протекцијом својом и Портином. Што се тиче уговора о савезу, он из-