Из нове српске историје

СПОЉАШЊА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ 15

Паника је била велика у земљу; знатан број порсдица пређе у Аустрију; сам Родофиникин побегне из Србије, а сњим и неки од главних противника вождових који су се побојали за свој живот, Прелазак руске војске преко Дунава (15 авг.) учини те се Турци повуку из Србије, и крајем септембра Срби се врате готово у своје старе границе. Несрећа, која~је снашла Србију 1809 године, имала ј> великог утицаја на њене спољне одношаје, У место да сложи главаре, она је само увеличала њихов расцеп. Карађорђе је за сву несрећу кривио Родофиникина и Русију; његови противници пак бацили су своју кривицу на Младена Миловановића и Милоја Петровића, као да тобоже они нису хтели примити руску војску. „Ево, браћо, говорио је Јаков Ненадовић својој војсци показујући на проту Матију, ја сам овога послао још кад смо се стали бити с Турцима, те нам је нашао цара, који ће нас примити и за нас се старати; али Младен и Милоје неће да та приме, него сами хоће да царују“. О новој години 1810 исти Јаков дошао је у Београд на скупштину са 600 момака, који су викали улицама: „цара хоћемо!", а пред кућом где је био Совег; „Камо тај високосрамни (место високославна) Совет!“, У Совету је онда Карађорђе био свемоћан. Чим је инвазија Турака прошла, Карађорђе и _Совет сазвали су скупштину у Хасан-Пашиној П.ланци (2 окт. 1309), на којој буде решено у главноме, да се тражи једно веће одељење руске војске да дође у Србију, иначе је руско покровитељство празна реч; да се, место Родофиникина који је био Грк, пошље у Србију прави Рус, и да се лица која су сњим избегла не враћају у Србију. Депутати, који су однели ово решење, учине преставку Багратијону, који је дошао на место Прозоровског, само односно војске; иначе су радили по своме нахсђењуи у споразуму с људима, који су имали бити предмет њихове оптужбе (Петар Добрњац, митрополит Леонтије и др... Анархија је све више отимали маха. Миленко Стојковић одрекне сасвим пос тушност Ка-

рађорђу и Совету.