Из нове српске историје

ПРЕДГОВОР М.

Коларчеве задужбине. Четврта завршна свеска била је написана, али је, за време свелскога рата. прогала са другим Гавриловићевим хартијама. Гавриловићев Милош одликује се, пре свега, обиљем 06рађене грађе, Гавриловин је употребао не само ону грађу која се налазила у нашој државн )ј архиви, него м ону грађу која се налазила у страним архивама, Француским, руским, аусгриским. У нашој историској књижевности тешко ће се наћи једно дело боље документовано него његов Милош Обреновић. Ово обиље грађе имало је исвојих опасних страна, Радећа са масама докумената, Гавриловић је могао бити њима претрпан, — и онда дати једну гломазну несварљиву књигу, која је више збарха докумената него књига у правом смислу речи. Срећом, Гавриловић је савладао сав свој огромни материал; међу списима те врсте мало вх је који су тако јасном прегледно написани као његов Милош. То. дело велике ерудиције јесте у исто време и лепо __ начињена књига, која се да прочитати с краја на крај. Гавриловић је радио Милоша годинама, без журбе, чекајући да му се мишљење о људима и догађајима само од себе кристалише. Он се потлуно уживео у Малоша и његово време, — и премда. није имао намеру дати уметничко дело, он га је, захваљујући томе стрпљивом проучавању, ипак дао. Бавећи се "тако дуго и тако постојано Милошем, он је најзад успео да га види „у оку духа свога“, ту слику имао је стално пред собом докле је писао, и зато је видимо и ми докле га читамо.

Гавриловић је први дао историску карактеристику Малошеву, Раније карактеристике долазиле су од људи који су стајали сувише близу Милоапева времена, и били гла одлучни Обреновићевци, гакле Милошеве присталице. — или одлучни Каграђорђевци, дакле Милошеви протизници. Поред ова два Милоша, — једнога у обреновићевском, а другога у карађорђевском осветљењу, — постојао је и један трећи Милош — онај кога је народна машта створила, и који живи у читавом циклусу