Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

10 МИХ. М. ЂОКИЋ

Вратих се своме столу. Био сам задовољан. Сузе на очима овакових створења ретке су... У ушима ми зазвони неки глас: овај је младић спасен!...

Тишина Пустио сам га да се каје.... јер он се заиста и кајаше...

— Стеване! Познавао сам ти оца... Познајем ти и матер и сестру... Сви они нису заслужили ово од тебе...

Ћути као заливен.

— Одговори ми: хоћеш ли и можеш ли да се поправиш 2

Он диже главу, погледа ме влажним очима од. суза, па простења:

— Доцкан је! — Није, Стеване, доцкан! Ти си још млад, здрав — изданак часне породице...

На ове последње речи он прену, усправи се, па рече:

— Имате право... Али, доцкан је: прекјуче су ме у Управи сликали за „Полициски Гласник!“

— Ништа за то. Обуставићу да слика изађе, само ми ти дај реч, да ћеш се поправити — и ово одмах изјави ми: шта хоћеш да радиш; на какав те посао срце вуче. Па ћу ти ја, помоћу мојом, Господина Управника, и матере твоје све учинити.

Стеван ми узрујано приђе, пружи руку револверу, па рече: |

— Дајте ми га, да се убијем, сад, овога момента... — Не, Стеване! И кад бих ти то допустио опет онај ужасан грех, што према мајци својој учини... не би са душе скинуо...

Он се тромо спусти на столицу... и горко плакаше ..

(Оставих га да да одушке души својој, и седох. за сто.