Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

.. „ЈЕР ЈА ГА, ИПАК, ВОЛИМ!..

Џеј

— Не — рекох му, седи овде на фотељу, до мога стола; тако. Е, сад ћеш да ми одговараш тачно на оно, што те будем питао.

Збуњен овим мојим поступком, јер он на овакав дочек по квартовима није научио, одговори ми олако:

— Хоћу!

— Па је ли сада крај и твојим лудоријама> Мислиш ли да их и даље продужујеш>

Он ме нестрпљиво прекину:

— Молим вас, зашто сам ја сада доведен у кварт; и то још везано Шта сам учинио» Прекјуче сам тек пуштен из затвора по пресуди кварта палилулског.

— Сети се сам своје кривице! Не тражи да ти је ја кажем.

— Не знам.

— Добро. Онда је ред на мене. Ти си данас на подне био код куће. Тамо си учинио један грех, већи, но да си Саборну Цркву покрао и запалио! Није реч о сестрином прстену... о другој, другој, тежој кривици... Сети се, па ако иоле осећања имаш — покај се...

Стеван се уозбиљи. Погледа ме, па кад се сукоби са мојим погледом, он брзо обори очи. Ћути. То исто и ја, али са њега не скидам поглед. Он полако подиже главу, погледа ме, па рече:

— Она је била овде2

— Ко је то она2 ·

— Мајка моја.

— Јесте; била је... плакала... модра је од ударца твог !

Приђох му... Ухватим га за руке, унесох му се у лице, па са свим полако рекох:

— Несретниче! Знаш ли колики си грех учинио 2

Он млитаво отпусти обе руке, те оне свом тежином падоше у моје шаке; обори још ниже главу... засузи...