Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

8 МиХ. М. ЂОКИЋ

— Ја ову битангу већ давно познајем, господине писаре! И господин члан слао ме је за њега неколико пута. Па то је онај, знате и ви, што је лањске године, кад су га ноћу стражари повели у кварт због нереда или неке крађе, што је учинио тамо у „Зетској“ улици, па бежећи прешао у наш реон — ујео војника и готово му палац одгризао! Сад сам морао према њему бити обазрив, јер знам да је зликовац. па га одмах и свезах... Ево, видите, шта сам код њега нашао — и показа ми један велики, пун револвер.

— Остави, поднаредниче, револвер на мој сто, а пусти њега унутра. |

(Сачекао сам га стојећи поред своје столице. Он уђе. Висок, сувоњав, лица препланулог од сунца, са неким дубоким рупицама на њему ожиљци старих греботина. Одело му похабано, угужвано; кошуља прљава, руке тако исто, са необрезаним ноктима. Поглед оштар и некако подмукао, подивљао. Цело држање његово било је изазивачко, гледа ме право у очи, које као да ме питају: шта хоћеш» шта си хтео2 не бојим те_се...

Поглед се мој заустави неколико тренутака на њему, па му онда са свим изненада рекох:

— Седи, Стеване!

Он се збуни; задрма, окрену око себе да види, да ли ко други иза њега стоји, па кад се увери да никога нема, он ме понова испитујући погледа и оста стојећи.

Ја понових:

— Седи, Стеване! Па да се ја и ти лепо разговарамо... Премести шешир из руке у руку, па се окрете да нађе столицу; сагледа једну чак у дну собе, испод телефона и пође тамо.