Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

„ЈЕР ЈА ГА, ИПАК, ВОЛИМ!.. 7

госпођа ми рече улицу и број куће — да њенога сина ухвати и доведе у кварт.

Она се диже, обриса сузе, навуче вео, па рече:

— Ја сам, господине, несрећна мати... Морам вам нешто признати... тешко ми је... постаћу и ја зликовац... Помишљала сам толико пута... Ох, Боже мој... да му саспем отров у јело, да га отрујем, да га убијем... Разумите ме, господине: мати сина да отрује... Не може се више, не може се више... Колико сам пута помишљала да себе убијем; али ме је увек од тога одвратила помисао на моју кћер. Где ће она јадница>! Девојка — незбринута, неудата...

Умирих је. Благо прекорех и саму помисао њену о тровању сина и самоубиству — и обећах јој да ћу све учинити, да јој сина саветујем и вратим поправљеног у крило њено...

У поласку она ми пружи руку и рече:

— Гледајте, господине, како вас Бог учи... вратите ми га — јер, ја га, ипак, волим...

Јадна мати! Пати толико морално па и физички од свога детета, од крви своје, и опет за њега душом стрепи и воли га... Божанска љубав родитеља према деци, велика је — безгранична !...

Кад пођох, рекох жандарму. да ћу се после вечере вратити; а поднаредник кад доведе кривца, нека га претресе и у ходнику стави под стражу до мога повратка.

Око девет часова вратих се у канцеларију. У ходнику сам спазио Стевана. Седи на клупи, пуши, и кад ја прођох поред њега, ни да мрдне с места; — чак ме и не погледа !

Позвах поднаредника у канцеларију и запитах га: где га је нашао, како га је довео, је ли се опирао — и шта је нађено код њега приликом претреса 2

Жандарм ми рече: