Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

Луна Ћеловић БЕОГРАД

[шка Сејомје ВЕОСВАВ

ЈЕР ЈА ГА, ИПАК,. ВОЛИМ...

Старешина кварта, у коме сам на служби био, добио је двомесечно одсуство ради лечења. Као најстарији чиновник у кварту био сам одређен, да поред редовне дужности вршим и његову, док се са одсуства не врати. То је било почетком лета 190.. године.

Недеља је по подне, најзгодније време да се нагомилани послови колико-толико у миру посвршавају и отаљају, јер су онда и квартовне канцеларије поштеђене од свакодневне публике. У раду време ми је брзо прошло и кад погледах у часовник, он означаваше већ седам часова. Позовем жандарма, предам му израђене предмете да разнесе по канцеларијама. Он прими акта, па рече:

— Господине писаре, у ходнику је једна госпођа; моли да уђе код вас.

Наредим му да је пусти.

У канцеларију ступи средовечна жена, тако око четрдесетих година. Скромно обучена, са густим, црним велом преко лица. Изгледаше ми позната, виђао сам је неколико пута да долази код старешине кварта, али је из ближе нисам познавао. Код самих врата она застаде, мало се као трже, па онда, кад жандарм затвори за њом врата, пође два корака напред, диже обема рукама вео са. лица и збуњено ме гледаше. Ја је понудих да седне, што она и учини, па онда извади мараму из своје торбице, неколико пута нервозним покретима превуче њоме преко лица и рече: