Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

(А

МИХ. М. ЂОКИЋ

— Извините, господине... ја сам мислила да је господин члан овде... хтела сам код њега... послом...

Објасних јој да сам ја сада на месту његовом, и замолих је, да ми каже зашто је дошла, па ћу учинити све што треба.

Она се мало снебиваше, па онда, после краће паузе, рече:

— Најпосле, морам вам рећи... сад све једно, ви или господин члан. Само помозите, ако још помоћи има... — додаде сасвим тихим гласом.

Заинтересован њеним готово мистичним уводом, а да бих је ослободио да говори, ја јој рекох:

— Говорите слободно, госпођо! Кажите ми све шта имате.

— Сад је већ доцкан... седам је прошло... Видим, ви сте хтели да изађете; а ја бих имала много да вам говорим... па... нека остане, доћи ћу други пут.

— Не, госпођо! Кад сте већ овде, изволите говорити, ја ћу вас слушати. Па није ни доцкан; види се... лето је...

— Хоћу... Ви сте ме на сваки начин већ виђали, долазила сам често господину члану. Жалила му се и тражила помоћи од њега. Он је увек чинио све што је до њега стајало, али не поможе... Но, да вас у кратко упознам са својом несрећном судбином, да би ме боље разумели. Ја сам кћи покојног М.. бившег трговца. Отац ми је био доброг стања; имао је своје имање, дућане, станове за издавање. У опште сматран је као врло имућан човек. Деце више није имао осим мене. Кад ми је било деветнаест година, удомио ме је за једног чиновника, — који је после две и по године умро. Остало ми је двоје деце, једно женско, којој је сада осамнаест и син од седамнаест година. Одмах по смрти мужевљевој умре ми и отац и мати. Цело оно имање припало је мени и