Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

.60 МИХ. М. ЂОКИЋ

Старешина кварта био нам је као неки символ: Бог... Ми смо га волели и поштовали. Он наређује, ми извршујемо. Уздасмо се у његово животно искуство, седу косу: уверени смо, он неће погрешити...

— Благо Отаџбини нашој, којој онако одано „служисмо... Тешко ономе, ко се успротиви земаљским законима: заклетву смо своју на њих ПОЛОЖИЛИ... ;

Урешени у лепу униформу, мирни и сталожени, горди на звања своја; а похваљени од старешина својих да смо пример службе — трудили 'смо се, да будемо још бољи. |

За створа од двадесет и пет година нема замора. Чисте душе, убеђен у своју дужност, он је извршује: задње мисли не постоје... Оне се у њима не могу зачети...

— Ви, који после нас наступате на наша места, учите се да такви будете. Никада нити посумњајте, нити нам пребацујте да се гордимо и величамо ми вам само своју душу отворисмо, да у њу завирите.. и тврдимо: да дужност своју до крајних граница треба часно вршити...

Вече је.

Жандарм зађе по квартовним канцеларијама и позва све чиновнике господину члану.

Уђосмо. Он стар, борама избраздан; озбиљан: пун отмености, сталоженосте и поштовања, прелети нас погледом својих сјајних, умиљатих очију, сви му по годинама синови можемо да будемо, па рече:

— Господо, позвао сам вас, да вам саопштим, да је господин Управник наредио — ево, и показа акт, — да се сутра рано, од пет часова изврши потера на скитнице и беспосличаре, и иста има да траје до шест часова у вече. Примите ову