Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

ДВА БРАТА 15

куда онда тај несрећни прохтев за туђом имовином 2

Мој сусед продужи:

— Он је за мене као неки зао дух... Не знам ви сам како то, али ја га се, веруј ми, и прибојавам. Знаш ли како изгледа: као неки арамбаша! Висок, кошчат, у опште грубе спољашности, са оним његовим црним, великим, очима, у које честито не смем да погледам. Кад год новац затражи, ја му дајем, ма колика сума била...

— Па зашта ће њему толики новацр Он има своју плату; самац је... Где га троши>

— Песрећна страст за коцкањем, све му однесе... И своју плату, и од мене што узме, па и по новчаним заводима по меницама што подигне све на пусту коцку даде! Ја не верујем, да је он који пут добио, јер би ми ма колико вратио што је до сада од мене узео! — Ја и жена у највећем послу у дућану, а тек он са колима стане пред врата, стрчи у радњу па право к мени. Погледа ме некако разгорачено, дивље закрвављених очију, са подвучено модрим колутима испод њих. Закрмељио и поднадуо од неспавања. Жена чим га спази стукне у магазу, јер га се и она боји. Па и момци моји изгубе“ се иза тезге и рафова... Он никада Бога не назове, но стане преда ме, па пригушено промумла:

— Треба ми одмах пет стотина динара. Дај ми их... Журим се — и опет ме прострели очима.

— И ја у неком неразумном страху, као жаба кад јој се приближи змија и упада у чељусти њене, отварам фијоку — и бројим новац... Он згужва банке, метне их у спољни шпаг од горњег капута, навуче још дубље шешир на очи, прође кроз дућан брзим корацима, скочи у кола и оде... Све се то обично сврши за два-три минута! Кад кола при окретању калдрмом затутње, ја пренем, наљу--