Из полициског живота : анегдоте, црте, епизоде. Св. 1

74. МИХ. М. ЂОКИЋ не ______________________________________________________истом дућану само два-три рафа са нешто еспапа, 2 после неколико година радња је била пуна као око — па чак су и кућу купили, где им је дућан био — те су срећно и задовољно живели.

Једно „али...“ било је у њиховом животу. У браку су већ дуго, али деце нису имали и та им је стварност загорчавала живот. Једном ми се чак дискретно и пожалио на своју судбину рекавши:

— Ето, течем... радим и ја и она, моја јадница, од јутра до мрака. Године су већ прошле у непрекидном раду и ми већ имамо толико, да нам је доста кроз живот... Али, све што смо старији осећамо се и несрећнији. Склопићемо очи једнога дана без стварне радости у животу. Бог је добротом својом дао среће у раду, те се и новац згомилао али нам он баш не чини толику радост. Кад затворимо у вече дућан и попнемо се горе у стан ми се осећамо тако несрећни... Много пута и речи не проговоримо... Занети својим мислима, које нам се увек сретну и кажу: па бар да је једно, да му оставимо ово, што смо стекли — и да нам оно очи заклопи... Али Божја је воља... Решено је тако, да ми течемо... а да се он користи...

Тешио сам га. Говорио сам му: како не треба да губи наде. Он је још млад, а тако и његова жена, па Бог може их и обрадовати. И онда га радознало запитах на кога је циљао, кад ми рече: да се други користи имовином његовом>

Он поћута мало, сагне главу и не гледајући ме полако процеди:

— Ти си ми пријатељ, па онда зашто да кријем од тебе» Тај, који грамзи за мојом имовином, то је мој рођени брат. Ти га знаш, виши је чиновник овде...

Изненадих се томе, јер сам познавао његовог брата; виђао сам га кад код њега долази по где кад. Он је имао добар положај, нежењен, па од