Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

НОВИ СВИЈЕТ У СТАРОМ РОЗОПЕКУ. 99

и још њешто... како оног... А, „тодем!“ — умијеша се Бепо.

— Да вам испричам један случај са једнијем од тијех, — настави комесар, али га нико не слушаше, јер се у тај мах Амруш упути к њима.

Судија поцрвење. У очима му се могло читати: „Ево ћу дочекати да ме у сред Розопека једна сељачина, не поздрави.“ И сви остали, вјерујући тврђењу комесарову, мишљаху од прилике то исто.

Амруш се примицао, гледајући врху њих у горње проворе Бепове, сјећајући се, ваљда, како су ту држане игранке прије тридесет година. А кад, бјеше према њима, диже лагано руку на тјеме, па начини големи лук у ваздуху, спуштајући шешир до кољена, што тако изненади судију, да и он скиде свој дилиндер, више но што чињаше обично. И сви остали шљедоваше примјеру најуваженијега, друга. .

— Ето видите да је учтив... управ фин човјек! рече порезник весело. .

Али се сви збунише, погледавши Бепа.

Судија погледа на часовник и одмах устаде, рекавши:

— Ми смо се прилично закаснили.

— Баш сам и ја то хтио рећи!... С врагом и Американац! дода брао порезник.

И они отидоше сви заједно на једну страну, а Амруш на другу, јер изађе из града.

Оставши сам на вратима, Бепо поче звјерати на све стране, неће ли угледати пса или берекинчића да, га гађа каменицом која му бјеше у шпагу још од онога тренутка, кад је Амруш сркао коњак кроза сламку. Али, не видећи такога живог створа, на коме би могао искалити свој јед, уђе у кафану да се издува над рачунском књигом.

Магдалина сједијаше иза крајњег стола, заклопивши лице рукама.

Мали „пеци-кава“ отшкринуо врата од кујне и промолио руку, те се мучи да украде два комада шећера.

7