Из разнијех крајева : приповетке Сима Матавуља

__ нови СВИЈЕТ У СТАРОМ РОЗОПЕКУ- 103

у тврђаву, свакога дана по једпу бачвицу. Тај извјештај. канда, и развесели Амруша, те је частио Бороја и пјевушио, одбијајући густе димове из хамбуршке црне, дебеле цигаре.

У то исто вријеме говорило се о Амрушу по свијем кућама око трга и у подграђу. А шта се све није говорило и нагађало! Додуше, не бјеше примљепа цијела легенда Терезина, ама зар није доста кад се повјеровало и једноме дијелкуг Заиста, да је Амруш постао био предсједником Сједињенијех Држава, не хоћаше, ваљда, имати толико важности у американским главама, колико је стече једнога, јутра у Розопеку само тијем, што се појавио на тргу и „пробаратао“ њеколико ријечи са Бепом и Магдалином.

Наравно, то највише одјекну послије ручка у кафани. Сви „бришкуланти“ бијаху тако расијани, да су киптиле грјешке. Бепо је био јако нервозан. А кад га њеки пецну јаче по што требаше, Бепо викну:

— Корпо дела мадона, зар би, најпослије, могла и то бити, да опћина допусти једном... једном скитачу да отвори кафану г

— Е, али ако је тај Амруш тако богат каошто кажу! рече опет онај пепкало.

— Нека је богат, нека, је и милијонер, алп је он увијек један факин! И ко зна куда се он скитао и шта, је све радио по свијету! Па ето и јутрос ругао се мадони! Па, зар такоме скоту да се да право да држи кафанску радњу, је лиг

— Јест, али... поче њеки истјерани писар, сух, висок младић, необично дуга врата, упалијех аветињскијех очију, најгора бекрија ровопечка, који је у пошљедње вријеме животарио пишући молбе и жалбе сељацима.

— Али штаг шјор адвокато! издера се Бепо.

„Адвокато“, или како га обично зваху „Жирафра“, достојанствено устаде испрси се, мутне му очи сијевнуше, те ударив песницом о сто, викну:

— То, трунташу Бепо, што сад имамо коштитуцион (устав). Разумијеш ли Нема више робова.